NEVIDLJIVE U SISTEMU, MARGINALIZOVANE U DRUŠTVU

„Nemam knjižicu, pa kako da me prate (u ime zdravlja), da o meni brinu“, kao u Konstraktinoj pesmi „In corpore sano“, u opštini Lebane ima 200 „nevidljivih“ žena ili šest odsto radno sposobnih koje nemaju zdravstvenu knjižicu. Na ove poražavajuće podatke ukazuje Predrag Stošić, direktor socijalnog preduzeća Radanska ruža. Takav je slučaj, kako on ukazuje, i u drugim manjim opštinama u Srbiji.

Socijalno preduzeće Radanska ruža iz Lebana, koje se bavi proizvodnjom zimnice, okupilo je i zaposlilo dvadeset žena iz ranjivih grupa koje su imale težak život.

U poslednjih osam godina, koliko postoji ovo socijalno preduzeće, u njemu je radilo 40 žena koje su pripadale marginalnim grupama stanovništva u opštini Lebane. Trenutno, u preduzeću radi 20 žena, a, kako kaže Stošić, u sezoni od avgusta do decembra zaposleno je tridesetak.

Sve te žene prošle su trnovit put samohrane majke ili žrtve nasilja, a preduzeće u kom pokušavaju da pronađu nadu da nastave normalan život, prepoznatljivo je po sloganu na njihovim etiketama „Dobro došli u našu priču“.

Koje ranjive grupe zapošljavate i kakvi su rezultati poslovanja vašeg socijalnog preduzeća?

Ranjive kategorije u našem preduzeću prevashodno su žene sa invaliditetom, samohrane majke, žene žrtve nasilja, Romkinje. Jedna od naših ciljnih grupa su „nevidljive“ žene kojih nema u evidenciji, koje nemaju zdravstvenu knjižicu. Na primeru opštine Lebane to izgleda ovako. Od ukupnog broja zaposlenih, 42 odsto su žene, a od ukupnog broja onih koji traže posao je 48 odsto žena. Ako se zna da radno sposobnih žena i muškaraca ima skoro isto, onda lako dolazimo do zaključka da gotovo šest odsto radno sposobnih žena nema nigde na evidenciji. Ovo je slučaj u gotovo svim manjim opštinama. Upravo žene kojih nema nigde na evidenciji i koje neretko, osim lične karte, nemaju nijedan drugi dokument, pa ni zdravstvenu knjižicu, jedna su od naših ciljnih grupa sa kojima radimo.
Pored samog zapošljavanja, kao socijalno preduzeće, radimo puno na njihovoj resocijalizaciji i mogu reći da su se njihovi životi umnogome promenili. Mnogo su samostalnije, aktivnije u životu i mogu da utiču na svoju budućnost. Što se ekonomskog aspekta tiče, uspeli smo da iz godine u godinu povećavamo obim prodaje naših proizvoda, da uvodimo nove proizvode i od 5.000 tegli u 2019. godini, proizvedemo 160.000 tegli prošle godine. Za uspeh dosta dugujemo našim donatorima a to su OT4D, Ada, Caritas, EU.

Koliko vam opština pomaže, s obzirom na to da je suvlasnik 40 odsto preduzeća?

Počeli smo u novembru 2015. godine, kroz projekat koji je finansirao Evropski progres, i projektom smo definisali da želimo da osnujemo socijalno preduzeće koje će biti civilno javno partnerstvo. Tadašnje opštinsko rukovodstvo je insistiralo da oni budu suvlasnici sa 40 odsto, iako je u ukupnom projektu doprinos opštine bio samo 10 odsto. Naravno, Udruženje žena „Ruža“ koje je bilo nosilac realizacije projekta, prihvatilo je takvu odluku opštine Lebane jer smo smatrali da je mnogo važnije da se projekat realizuje i da se osnuje socijalno preduzeće, od toga koliki će ko procenat imati u vlasništvu. Javno privatno partnerstvo u socijalnom preduzetništvu može biti „modus vivendi“ za ranjive kategorije stanovništva, u smislu ekonomskog osnaživanja i zapošljavanja. Naime, sama država i lokalna samouprava imaju višestruke koristi od osnivanja takvih preduzeća. Prva je finansijska. Mnogi od ljudi koji sada rade u socijalnom preduzeću su pre zapošljavanja bili korisnici neke vrste socijalnih davanja, odnosno novčanih davanja od države ili opštine. Njihovim zapošljavanjem oni više ne koriste budžetska sredstva a, sa druge strane, kroz uplatu poreza i doprinosa puni se budžet. Isto tako, isplatom plata, oni taj novac troše u opštini a, samim tim i PDV koji plaćaju, takođe, ide u budžet. Ipak, ono što je možda i najbitnije za čitavo društvo je resocijalizacija tih žena.

Kakva vam je sada saradnja sa opštinom?

Što se opštine tiče, dugi niz godina saradnje nije ni bilo. Nismo imali nikakvih dotacija niti subvencija iz budžeta opštine Lebane. Ipak, moram da napomenem da se u poslednjih nekoliko godina situacija promenila. Opština sada na nas gleda drugačije. Iako i dalje ne dobijamo direktne subvencije, indirektna pomoć koja nam je veoma važna i koju opština pruža je danas na visokom nivou. Naime, opština Lebane je jedan od naših najvećih kupaca na domaćem tržištu. I to je potpuno u skladu sa Zakonom o socijalnom preduzetništvu. Takođe, imamo dobru reklamu od strane opštine. U budućnosti očekujem još bolju saradnju u skladu sa zakonom koji je donet.
Takođe, predložili smo opštini da smanji svoj udeo u preduzeću, jer nam to predstavlja značajan problem u radu. Naime, zbog visokog učešća opštine mi za osam godina rada nismo mogli da koristimo podsticaje države, nismo mogli da koristimo IPARD fondove, kao ni subvencije Nacionalne službe za zapošljavanje koje se odnose na zapošljavanje osoba sa invaliditetom, niti možemo da koristimo kredite poslovnih banaka, što je za proizvodno preduzeće veoma važno.

Na koja tržišta izvozite zimnicu i koliko je vredan izvoz?

Bavimo se proizvodnjom domaće zimnice na tradicionalan način. Kao sirovinu gotovo isključivo koristimo povrće i voće od manjih nekomercijalnih gazdinstava u opštini Lebane i na taj način pomažemo njihovom opstanku. Inače, naš glavi proizvod je ajvar. Takođe, proizvodimo i zeleni ajvar sa vrganjem, koji smo uveli prošle godine kao novi proizvod i koji polako postaje jedan od najprodavanijih, zatim pindžur, paradajz salatu, džem od šipurka, kajsije, maline, kao i pekmez od šljiva, kod koga smo jedinstveni u načinu proizvodnje jer se šljiva ne kuva, već se peče. Od 2018. godine imamo istu paletu organskih proizvoda. Zaokružili smo gotove organske proizvode sa primarnom organskom proizvodnjom, jer, zajedno sa našim kooperantima, organsko povrće i voće uzgajamo na oko pet hektara. Imamo dugoročni ugovor sa firmom iz Austrije Balkanexpres, gde pod brendom BioBalkan prodajemo sve naše organske proizvode. Najveći smo izvoznici organskog ajvara u Srbiji, vrednost izvoza je u stalnom porastu i iznosi više od 200.000 evra.

Koliko ima žena u vašoj opštini koje su nezaposlene, kojima treba pomoć, odnosno, koje pripadaju ugroženim kategorijama?

Postoje podaci koje imaju Centar za socijalni rad u Lebanu i Nacionalna služba za zapošljavanje. Broj žena u opštini Lebane koje spadaju u ugrožene kategorije a koje su bez posla je značajan, trenutno iznosi više od 450. Tako da ima mesta za razvoj našeg socijalnog preduzeća i mi želimo da uposlimo što više tih žena. Ali, ne i da ugrozimo opstanak preduzeća jer bismo na taj način doveli u pitanje i socio-ekonomski opstanak žena koje trenutno rade u njemu.

Socijalno preduzetništvo u Srbiji nije dovoljno razvijeno kao u zemljama Evropske unije. Koji su to primeri iz EU koji se mogu primeniti i u Srbiji?

Upravo su primeri razvijenih socijalnih preduzeća u nekim zemljama Evropske unije naveli predsednicu Udruženja žena „Ruža“ i mene da pokrenemo socijalno preduzeće u jednoj maloj opštini u Srbiji. Socijalna preduzeća u mnogim zemljama EU su na značajno višem nivou razvoja u odnosu na socijalna preduzeća u Srbiji. Ipak, na nivou EU ne postoji jedinstven propis, već je to prepušteno državama članicama. Tamo gde su podsticaji za rad i razvoj socijalnih preduzeća jasno definisani, kao što je to slučaj u Belgiji, Austriji, Italiji, Češkoj, tamo su socijalna preduzeća razvijenija i ima ih mnogo. Podsticaji se najčešće odnose na obračun poreza, PDV-a, odnosno poreza i doprinosa za zaposlene u socijalnim preduzećima koji su po značajno nižoj stopi u odnosu na druga preduzeća. Osim toga, postoje krediti banaka koji su namenjeni isključivo socijalnim preduzećima i koji su neretko beskamatni. Nadam se da će se neke od ovih mera, a u skladu sa Zakonom o socijalnom preduzetništvu, primeniti i u Srbiji.

Da li su u poslednje dve godine, koliko se primenjuje Zakon o socijalnom preduzetništvu, lokalne samouprave i ministarstva počeli da izdvajaju novac iz budžeta za socijalno preduzetništvo da bi se podstaklo osnivanje više tih preduzeća kojih trenutno ima manje od deset u Srbiji?

Moram da napomenem da je Zakon neprimenljiv zbog nedostatka podzakonskih akata. Zato i nema sredstava u budžetu, kako republike, tako i lokalnih samouprava, koja su namenjena socijalnim preduzećima. Ima pozitivnih primera, kao što je opština Lebane koja kupuje proizvode socijalnog preduzeća, ali to radi samo još nekoliko lokalnih samouprava. Ako to ne postane pravilo i ukoliko nema direktnih davanja za razvoj socijalnih preduzeća, plašim se da će ih u Srbiji biti sve manje i da će se sve vratiti na početak, u vreme pre donošenja zakona. Jer ono što sam primetio jeste da je, kada je donet zakon, postojao elan za osnivanje novih socijalnih preduzeća, a sada ga nema.
Mi smo od samog osnivanja socijalnog preduzeća bili potpuno izloženi tržištu i konkurenciji. Nismo mogli da koristimo nikakve podsticaje niti kredite, tako da smo, u toj tržišnoj utakmici, igrali fudbal vezanih nogu. Nismo bili nikako zaštićeni, štaviše, bili smo u lošijoj poziciji od svih. Ipak, iako su naši konkurenti imali sve ono što mi nismo, mi smo imali uporne, nepokolebljive žene spremne da urade sve što je potrebno da preduzeće opstane i postane uspešno na tržištu. Empatija kupaca otvorila je vrata prodaji, a kvalitet proizvoda je bio ključ opstanka.

Zakon o socijalnom preduzetništvu usvojen je 2022. godine. Dugo se čekalo na taj zakon, šta ste konkretno dobili uvođenjem tog propisa?

Nažalost, još uvek ništa. Zakon je u mnogim segmentima izuzetno dobar i, onako kako je napisan, omogućava široku lepezu podsticaja, kako na nivou države, tako i na pokrajinskom i na nivou lokalnih samouprava. Ali, da bi se stvorile realne mogućnosti za lakši rad postojećih i osnivanje novih socijalnih preduzeća neophodno je da se zakon konkretizuje kroz uredbe i odluke na nižim nivoima vlasti kojima će se jasno definisati podsticajne mere. Moje iskustvo je da niži nivoi vlasti, iako to mogu, retko kada rade bilo šta dok se ne krene sa podsticajima sa centralnog nivoa.
Neka moja primedba je da bi trebalo promeniti član zakona koji definiše raspolaganja imovinom socijalnog preduzeća jer se na taj način odvlači privatni kapital iz ove oblasti koji može da bude veoma značajan činilac u razvoju i broju socijalnih preduzeća u Srbiji. U Zakonu u socijalnom preduzetništvu u članu 11. piše da socijalno preduzeće 50 odsto profita ili reinvestira ili ulaže u usluge socijalne zaštite. Mi smo u našem ugovoru o osnivanju otišli korak dalje. Pored reinvestiranja 50 odsto, ostalih 50 odsto ulažemo u usluge socijalne zaštite. Znači, mi smo u potpunosti neprofitni. U poslednjih pet godina, u okviru socijalnih usluga, donirali smo proizvode u vrednosti više o 15.000 evra socijalno ugroženim kategorijama stanovništva širom Srbije.

*Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije.  Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.