Nije lako, ali je bar daleko

Kada odlučiš da odeš da radiš na Aljasku, nemaš pojma šta te čeka. Naravno, raspitaš se kod onih koji su već odlazili tamo. Trudiš se da saznaš sve detalje, pametne trikove i savete. Čitaš forume i tekstove o tome. Ali sve dok svojim nogama ne kročiš u fabrički kompleks, ne preuzmeš sive gumene čizme i posteljinu spakovanu u vreću, ne smestiš se sobu u kojoj ćeš provesti naredna dva meseca sa još četvoro-petoro ljudi i ne odeš na svoju prvu smenu – nemaš pojma šta te čeka.

Prvo sa čim ćeš se suočiti je verovatno najduži put koji si iskusio. Razdaljina između Enkoridža i Beograda, vazdušnom linijom, iznosi 8.203 kilometra. Ta kilometraža se prilikom samog putovanja rastegne i do čitavih 12.000. Kreneš natovaren prtljagom, sve vreme se pitajući da li si poneo sve što je trebalo i da li si se kod kuće pobrinuo za sve što je trebalo. Tri aviona i par dana letenja kasnije, zajedno sa gomilom ljudi koji su zbunjeni jednako kao i ti, stigneš u Enkoridž, najveći grad Aljaske. Prostorno velik, a nekako tih i pust. Štaviše, čini se prevelikim za 300-400 hiljada ljudi, koliko ih živi u njemu. Ima tamo i naših ljudi, verovali ili ne. Sretali smo ih kao radnike u Volmartu, prodavce u tržnim centrima, taksiste. U Enkoridžu se, inače, retko ko kreće pešice. Prođe tu i tamo poneki automobil, a apokaliptični utisak pojačavaju saznanje da se nalaziš na samom kraju sveta i noć koje praktično nema. Stidljivi sumrak padne samo negde između 2 i 3 noću. Inače je sve vreme dan. 

Nakon besane noći, već narednog dana čeka te novi let, ovog puta nešto kraći. Do Kordove, našeg krajnjeg odredišta, letimo oko pola sata. Drugačije se do ovog mesta i ne može stići, pošto drumskih puteva nema. Ispod nas se smenjuju surovi planinski pejzaži i glečeri, i dok ih gledaš, najčešće ti kroz glavu prolazi pitanje: „U šta sam se to uvalio?!“ A onda teren odjednom postane pitomiji i u daljini se ukaže naselje. Stigli smo.

Kordova se nalazi na jugu Aljaske, na oko 250 kilometara od Enkoridža. Leži na samoj obali Zaliva princa Vilijama, ispod planine Ejak. Sa nešto manje od 2.500 stanovnika i predivnom prirodom, reč je o jednom lepom, ušuškanom i pitoresknom mestašcu. 

To je tek jedan od aljaskih gradića u kojima se svake godine nađe veliki broj Srba. Iako je ova američka država daleko i klimatski ne previše gostoljubiva, osim u kratkom letnjem periodu, to ne sprečava hiljade njih da svake godine prevale ogroman put i dođu baš tu u potrazi za poslom. Zimska sezona traje od januara do aprila, a letnja od juna do septembra. Samo ovog leta, širom Aljaske, radilo je preko 1.000 ljudi iz Srbije. Pored njih, radna snaga stiže i iz Ukrajine, Bugarske, Rumunije i drugih zemalja Jugoistočne Evrope, kao i sa Filipina i iz Meksika. Zanimljivo je da, dok iz nekih drugih zemalja na Aljasku dolaze uglavnom radnici koji nisu školovani, iz Srbije često stižu grupe koje većinski čine visoko obrazovani kadrovi. A kako i ne bi? Ono što se u Srbiji zaradi za ceo dan, u fabrikama Aljaske zaradi se za sat-dva. Ono što se u Srbiji zaradi za mesec dana, na Aljasci se zaradi za dva dana. Možda za američke standarde ta zarada jeste smešna, ali je za srpske nedostižna i to je ono što magnetski privlači naše ljude.

Nastavak teksta možete pročitati u 64. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.