Nikad nije kasno da se tapše strasno

Filmski grad u Košutnjaku, jedan od studija Grand produkcije u lavirintu sličnih objekata. Žućkast kad uđeš, sivkast kad izađeš zbog promene doba dana, patiniran decenijama korišćenja.Nema ko tu nije kročio, od svetskihi naših filmskih velikana, ali kompleks odavno služi potrebama TV zabave.

Unutra ludilo: reflektori, video-projekcija na platnu i zidovima, kamere, kranovi, bijestarokomponovana narodna muzika. Publika je na nogama, tapše, njiše se u zanosu, napirlitana, skockana, svesna da je deo programa. Ali vlada, nekako, familijarna atmosfera. Čudi me što mi sve to godi, jer niti sam fan kafana, niti narodnjaka, niti estradnih programa. Pa zašto sam, onda,došla na snimanje emisije Nikad nije kasno? Da ispitam fenomen plaćenih gledalaca koji se dirigovano smeju, aplaudiraju na signal i naručeno uživaju. Da možda malo „pljucnem“. Aliistraživanje ne trpi predubeđenja, pa sam samu sebe iznenadila drugačijom reakcijom.

Za one koji ne znaju, a malo je takvih s obzirom na rejting navedenog TV-šoua, u ovoj emisiji vremešni se učesnicitakmiče u pevanju, da zadobiju uvek dobrodošlih pet minuta slave. Najbolji će snimitiCDidobiti milionče dinara pride, a ostali bar ispuniti san da zablistaju na sceni. Moja ciljna grupa će, opet, provesti četiri sata sa meraklijskipodignutim rukama, da li zbog sebe, il’ zbog kamera, u prvim trenucimami još nije sasvim jasno. U njoj je znatno više žena, omađijanih štimungom, pa sve podseća na iščašenu proslavu 8.marta. Što vreme više prolazi, sve je očiglednije da njihovo raspoloženje nije nameštaljka. 

Neki segmenti jesu režirani, kao početak aplauza, takošto ga najčešće neko povede, ili natpis na grudima jednog muškarca koji glasi „prevrtač“. Smeškajući se, on odbija da objasni značenje etikete, nagoveštavajući da će uskoro doći čas za razotkrivanje, po čemu se vidi da je oznaka deo scenarija. Planska je i podela na mlađu i stariju publiku u dva suprotna kraja studija. 

Sve ostalo je, čini se, stihijski i rezultat iskrenog uživanja. Koliko je pristup nonšalantan, dokazuječlan žirija Saša Milošević Mare (poznat kao kompozitor „Molitve“) koji puši za sudijskim astalom. „Pušenje je dozvoljeno“, pitam začuđeno asistenta producenta Ivana Vukićevića Ivketa, jer, šta je mnogo – mnogo je, čak i za tako opuštenu priliku. „Samo za žiri tokom pauze,ne i za nas, obične smrtnike“, Ivke mi šeretski objašnjava pravila. Svi čavrljaju ida ima pijuckanja, bila bi to jedna velika žurka.

Počinjemo, tri, dva …

Komešanje se stišava na znak idejnog tvorca i producenta emisije Žike Jakšića: „Počinjemo, tri, dva, jedan, kreni“. Gromoglasan aplauz, i na osvetljenu binu stupaju dva muškarca. Grle se i ljube, kao stari prijatelji, a ne konkurenti. Dragan Dragaš, rodom iz Vladičinog Hana,a već dugo žitelj Geteborga (s muklim „e“) u Švedskoj, obelodanjuje da AbdulahaSejdića Liku iz Duvna, a docnije Štutgarta, nije video punih 26 godina, a sad na njega nabasao u bek-stejdžu (pa se, prisnošću, još oporavlja od šoka). Publika oduševljeno tapše, kao da je i sama srela nekog svog najmilijeg.

Žika predstavlja pratioce pevača posađene u separeu, prvo sadašnju i bivšu Likinu ženu. Auditorijum se spontano zakikota, pa se priseti svoje funkcije i kikot pokrije aplauzom. „Takmičare biramo po dobrom glasu, ali i zanimljivim životnim pričama“, Ivke tako otkriva i da Dragan ima šestoro dece sa, mahom, različitim suprugama.To Žika ubrzo kaže i javno iopet izaziva opštueuforiju. Slede pozdravi prijateljima i rodbini iza TV ekrana i kreće nadmetanje zrelim baritonima.

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdevetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“