Nisam paničar, ali ovo je zavera

U nedostatku zaštitnih maski, manjina koja ih nosi još uvek podseća na japanske turiste. Od njih ih razlikuje kvalitet rukavica (domaće ne idu uz firmiranu garderobu, deluju više kao prezervativi sa pipcima). Većina razgovora počinje tvrdnjom: „Ja nisam paničar, ali…“,  na šta se nadovezuju razni paranoični scenariji

Proleće 2020, nikad lepše za naših života, uporedivo jedino sa onim tokom bombardovanja, pre godinu i dve decenije. Sve je nežno zapupelo, krenulo da lista, njive se zazelenele u ranoj, jarkoj nijansi, šljivici po Srbiji rascvetali, osipajući latice u naletima vetra. Jedino korona kvari radost trenutka.  

Pod uticajem buđenja prirode, ljudi su se razmileli prvih dana loših vesti. Ni srceparajući pozivi predsednika mnoge od starijih građana nisu mogli da uteraju u kuće, pa čak ni pretnja globom od 150.000 dinara, iliti pet prosečnih penzija, a poneke ni apsolutna zabrana kretanja. Identifikovana od Svetske zdravstvene organizacije kao jedno od tri najveće opasnosti po zdravlje, pasivnost se prevenira predlogom kućnih vežbi, nepodložnih proveri, za razliku od godine rođenja u legitimacijama.

Đaci raspušteni iz škola zauzeli su busije po kafićima, koristeći vreme do novih restrikcija, ili ono između TV lekcija. Ekskluzivno im se dozvoljava „blejanje“ na Fejsbuku, kao zamena direktnih – virtuelnim kontaktima. Kelneri su ljubazniji nego ikada, terajući dobrim vibracijama trenutak obustave rada lokala. „Kad se to dogodi, načisto ću odlepiti“, konobarica iz ugostiteljske meke, ulice Strahinjića bana, sublimira mnoga razmišljanja. „Gro civilizacijskih problema prouzrokovan je nemoći da budemo sami sa sobom“, replicira joj Boško Jakšić sa N1, iako govori uopšteno.  

Novi model ponašanja primetan je kod prolaznika koji se zaobilaze u što širem luku, umesto da se kao doskora laktaju i gurkaju. Slično važi i za GSP vozila, gde su se primenjivale mere higijene i vanredno otvaranje prozora, bez straha od promaje, sve dok nisu suspendovana. Noćnu tišinu nakon početka policijskog časa više ništa ne remeti, osim brundanja kamiona. One koje bez službenog opravdanja zatekne na ulicama, policija privodi kućama ili u pritvore, isto kao i širioce lažnih vesti na društvenim mrežama. Iako za „cinizam nema mesta“, kako poručuju režimski novinari, on se baš ovde pomalja razmišljanjem na temu prebukiranosti zatvorskih ustanova i eventualnih posledica te pojave.

U nedostatku zaštitnih maski, manjina koja ih nosi još uvek podseća na japanske turiste. Od njih ih razlikuje kvalitet rukavica (domaće ne idu uz firmiranu garderobu, deluju više kao prezervativi sa pipcima). Većina razgovora počinje tvrdnjom: „Ja nisam paničar, ali…“,  na šta se nadovezuju razni paranoični scenariji.

Histerija se ipak najviše oseća u supermarketima, gde dolazi i do tuča oko namirnica. Brašno, meso, hemijska sredstva, kupuju se na angro kao da će smak sveta, od kojeg mogu da nas spasu samo puni frižideri i ostave. Vrhunac besmisla su zalihe WC papira, motiv raznih pošalica.

U običnim radnjama i pekarama, ulazak je ograničen na od jedne do tri osobe. Famozni tržni centri beležili su rapidni pad mušterija, što je eventualno moglo da se otkloni ponudom ekstrapopusta, prema sugestiji dr Branimira Nestorovića, vezanom za Italiju. Bašte restorana u takvim objektima ipak su bile prepune, sve do ukidanja prevoza, povodom prvog  smrtnog slučaja. Najpopularnije beogradsko izletište – Adu Ciganliju, posećuju samo motorizovani i spremni da pešače i bicikliraju. Sportovi se obustavljaju, osim ako ne podrazumevaju do pet učesnika.

Malo ko iz populacije 65+ trlja ruke zbog rešenja Vlade o tromesečnom neplaćanju računa, usled suprotne uvrežene navike, ali i svesti da će ih dugovi sačekati na gomili, baš kao i mlađe – rate kredita. Neki strepe od otpuštanja, po modelu liberalnije kapitalističkih država, što važi samo za privatnike. Javni sektor je obezbeđen garancijama predsednika, a nadahnut obećanjem povećanja plata kad furtutma mine. „Izgleda da je Srbija mnogo bogatija država nego što smo verovali“, primećuju neki, tonom otkrivajući izvesnu dozu ironije. 

Nastavak teksta možete pročitati u 69. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.