Nismo shvatili koliko je istina važna vrednost

Jedna je sloboda da se radi šta se hoće, pod zaštitom ove ili one političke stranke. To je kod nas omiljena sloboda. Ali, ona uključuje potpunu neslobodu u odnosu na partiju i vođu. Njemu se ako treba i na groteskne načine mora iskazivati poslušnost. Druga sloboda je sloboda u okviru poretka slobode u kome važe kakve-takve univerzalne vrednosti. U prvom slučaju imate slobodu da tvrdite bilo šta (u interesu vlasti), u drugom ćete se smatrati slobodnim samo ako govorite istinu, ako ne morate da služite vlastima

Pitanje istine je važno i u kontekstu ekonomije. Nedavno je premijerka Srbije izjavila da je rast BDP Srbije 2008. godine bio 3,1 odsto i da je to najveći rast od 2000. godine. U pitanju je frapantna neistina: zapravo je te godine rast bio 5,4 odsto, a prosek rasta od 2000-2008. bio je 6,1odsto. Kada joj je ukazano na grešku, premijerka je, umesto da se izvini, počela da izražava sumnju u zvanične podatke.
Ukoliko vlastima nešto odgovara, sve postaje relativno i neodređeno. To je i neka veza filozofije i ekonomije: ako istina ne postoji, što je domen filozofije, nema ni ekonomije – makar kao ekonomske nauke, kaže filozof Vladimir Milutinović, urednik portala „Dvogled“.

Šta za jednog filozofa koji živi u Srbiji znači pojam istina. Pitanje koje je staro najmanje dve i po hiljade godina i uvek je aktuelno. Međutim, postavljam ga u kontekstu sve izraženije potrebe da se u javnom životu stavlja tapija na nju?
Danas je relativno lako reći šta je istina. Istina je rezultat zajedničkog iskustvenog istraživanja koje se odvija u atmosferi tolerancije i slobode. Naravno, na taj način se dolazi samo da najboljeg predloga istine, konačna istina ne postoji. U metodološkom pogledu jasno je šta je istina. Teže je doći do istine o specifičnim, a teškim pitanjima. Na primer, kako je tačno izgledao srednji vek u Srbiji, ili kako su se razvijale forme demokratije u svetu i Srbiji. Takva pitanja zahtevaju ozbiljan kolektivni rad. Kod nas je problem što se ovakav kolektivni napor teško preduzima jer nismo shvatili koliko je istina važna vrednost. Ovde se većinom misli da treba uzdizati i veličati sebe i da se tako stiče poštovanje, umesto da se stiče preko otkrivanja onog što je istinito.

U svetlu prvog pitanja, nameće se i sledeće – otkud u javnom životu toliko teških reči i uvreda, podela na istinoljubive i lažove, naše i njihove, na „zubate i bezube“, na patriote i izdajnike?
Pa, ukoliko kao zvaničnu istinu imate neistine poput gore opisane, onda morate nekako da kontrolišete prostor u kome se neistina izgovara. Morate da unapred diskvalifikujete ili marginalizujete svakog ko bi mogao da postavi pitanje da li je zvanična priča istinita. I tu nastupaju etikete „izdajnika“ i proizvoljne difamacije raznog tipa. Da smo malo osvešćenije društvo, čim bi neko optužio svoje oponente da su izdajnici, trebalo bi da svi znaju da dotični više ne zaslužuje da odlučuje o bilo čemu.

Oko čega se zapravo vodi borba, oko politike ili oko vlasti?
Više oko vlasti. Mora se reći da je politika kod nas zadata disciplina. Ono što će političari realizovati većim delom je dogovoreno sa međunarodnim faktorima. Ovo važi za Kosovo, jednako kao i za ekonomiju. Doduše, to je u nekoj meri neizbežno, ali bi značajne nijanse trebalo da su u domenu našeg odlučivanja. Sadašnja vlast verovatno vodi u dlaku istu ekonomsku politiku koju je vodio i DS, zajedno sa G17+. Tu su subvencije, privatizacije, javne pohvale neoliberalizmu kao „najzdravijem sistemu“. Na neki način, slepa mrlja političkog sistema je da, iako naizgled postoje oštri sukobi vlasti i opozicije oko same vlasti, oko većeg dela politike se zapravo svi slažu.

Kako razumete izraženu sumnju, koja se odslikava i kroz apatičnost birača, da među političarima ima čestitih ljudi?
Lična čestitost je tu malo važna. Politika je jedan spor proces u kome učestvuje mnogo ljudi. Čak i da imate najčestitijeg vođu pokreta, da li će on sada kontrolisati sve ostale u vlasti? Ili će i svi oni biti čestiti kao on? To je zvanična slika koja se stvara kada se traga za čestitim političarem koji rešava sve. Međutim, u stvarnosti cveta sveprisutna korupcija koja je jednako svima poznata i o njoj gotovo da je zabranjeno da se govori. Bolje bi bilo da od političara tražimo precizne politike, raspravljene u slobodnoj atmosferi, kojih se političari pridržavaju kontrolisani od strane slobodne javnosti. Njihovu ličnu čestitost onda možemo ostaviti nezavisnim pravosudnim organima.

Nastavak teksta možete pročitati u 47. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“