„NJENI“ PO MERI ČASTI I ČESTITOSTI

Nije knjiga „Moji“ tipična autobiografija, ali jeste autobiografija i „o drugima“, što reče Mihiz (božemeprosti, pomenuh Mihiza, neoprostivo uz ima Svetlane Broz, autorke, ali i osnivačice dobrotvorne organizacije Gariwo koja je i izdavač), ali u kojoj su priče birane po čvrstom moralnom principu istine o časti, čestitosti, dostojanstvu i nepokolebljivosti u tom principu. Junaci knjige, samo su time zaslužili da postanu „njeni“, a neki drugi u njoj su pomenuti samo ako su odbili „njene“ da im povrate izgubljeno dostojanstvo i čast, ukoliko su ih uopšte imali.

Svetlana Broz ovu svoju knjigu započinje kao i mnogi drugi pisci, motom. Njen je iz „Proroka“ Halila Džubrana: „Vaša deca i nisu vaša deca. To su sinovi i kćeri žudnje života za samim sobom… Vi ste lukovi iz kojih se deca odapinju kao strele…“  Ali, ovaj moto je u „Mojima“ svojevrsno poetsko vezivno tkivo za priče/eseje od kojih je sačinjena glavna priča kao jaka alegorijsko-metaforička slika, po(d)/(r)uka.

Time se objašnjava i povod i razlog za ovu nepatetičnu knjigu koja se ni sa kim ne svađa, niti zavađa, već, opet ćemo upotrebiti pomenuti princip, dostojanstveno opovrgava stereotipe, zablude i laži o njenima, naročito onima što nose isto prezime kao i ona.

BITI BROZ: „Moji lukovi ne počivaju u miru, iako su svi još uvek u Beogradu.

Grob moga dede decenijama uvek neki fašista negde hoće da premesti.

Humka na grobu moje bake i majke razrušena je dva dana posle mamine sahrane. Samo zato što je na piramidi, koju sam našla, kao i mnogo puta kasnije, bačenu uz ogradu groblja, pisalo prezime Broz.

Mnogo knjiga i bezbroj članaka je objavljeno, kojima je prezime moje porodice bilo propusnica za štampanje, bez obzira na verodostojnost i kvalitet teksta.

Decu su mi još u osnovnoj školi tukli vršnjaci, samo zato što su praunuci Josipa Broza Tita. Modrice na telu mojih strela su izbledele ali su ostale one na duši.“ (Vragolan slučaj je hteo da nehotice saznam da se autorka, kad daje slike na uramljivanje ne predstavlja svojim, već ćerkinim prezimenom! – prim. B. A.)

I autori predgovora i malenkost potpisnika ovog teksta su zapazili da je ipak najveći deo knjige posvećen najkontroverznijem Brozu, čoveku o kome se širilo najviše neistina i u javnost uvrežavalo zabluda. Svetlaninom ocu Žarku. Zbog toga, zaslužuje posebnu priču, a ovde samo ovo.

CRTICA O OCU: „Žarko nije bio čovek bez emocija, naprotiv, ali se trudio da veći deo onoga što oseća ne pokaže. Njegova storija ispričana je mojim jezikom i osetljivošću za nijanse u glasu, za dubinu pogleda i mimiku, kojom nije uspevao da sakrije emocije pred onim ko ga je najbolje poznavao i osećao, dakle – onako kako je sam to, u stvari, želeo“.

Prvi deo knjige posvećen je porodici majke nekoliko kolena unazad, iz koga se vidi da danas agresivni „brojači krvnih zrnaca“ ne bi mogli da prebroje Svetlanine gene jer se oni mešaju od Slovenije do Rusije, preko Jugoslavije, Balkana i Srednje Evrope. Autorka (ne zameriti ako negde, kao prijatelj, napišem Svetlana – prim. B. A.), naglašavajući da za razumevanje putanja strela „neophodno je znati kvalitet lukova iz kojih su odapete“, iz njihovih bogatih života izdvaja događaje u kojima ih, takođe, vode čast, dostojanstvo i briga za druge. Takvih je događaja više nego što se ovde mogu predstaviti.

BAKA ANTONIJA I DEDA ŽARKO: Najtoplije uspomene autorka vezuje za baku Antoniju, majku svoje majke Zlate. Posle učiteljevanja u raznim mestima Bosne, ona sa suprugom Žarkom (Jelinekom) dočekuje Drugi svetski rat u Bosanskoj Dubici. Učiteljevala je i posle rata u Slavoniji gde je i Svetlana provodila divne raspuste. Inače: „Antonija je krajem tridesetih godina dvadesetog veka, kao predana učiteljica, odlikovana ordenom Svetog Save koji je bio najveće priznanje za njen samopregoran rad. Ukaz o tom odlikovanju našla sam mnogo kasnije u Arhivu Jugoslavije u Beogradu.“

U Dubici su se do rata svi poznavali, nije bilo trvenja, ali rat je sve promenio, pa i izvesnog žandara Meha kome je posvećena jedna od najupečatljivijih priča. Postao je onaj koji je na mostu na Uni između Bosanske i Hrvatske Dubice selektovao meštane – ko je za logor, ko je za ustaški zatvor u dubičkoj kuli, a ko za klanje odmah na mostu.

Učiteljica Antonija, koristeći ranije poznanstvo sa Mehom i nasleđene porodične  dragocenosti, uspela je da ga nagovori – a takvi su potkupljivi – da brojne zatvorenike, Srbe, Jevreje, pa i komuniste, pusti ili ne pošalje u zatvor. Kad je već porodici postalo neizdržljivo u Bosni i kad Antonija sa ćerkom Zlatom odlučuje da pokuša bekstvo u Beč kod srodnika po jednim od brojnih „krvnih zrnaca“, a  Svetlanin deda Žarko, uprkos protivljenju ustašama i NDH državi odlučuje da ode u domobrane čime bi zaštitio suprugu i kćer, Svetlana beleži ovakav razgovor:

„Ne znam tačan broj ljudi koje je od Mehe na takav način otkupila Antonija, ali znam da je u poslednjem razgovoru Žarko (nestao u verovatno ustaškim, u svakom slučaju, neprijateljskim pogubljenjima!) rekao mojoj majci:

– Sada se rastajemo, rat je, a ti zapamti, ako se više ne budemo videli: toliko ljudi smo spasili, da ćeš u Beogradu moći uz njihovu pomoć da studiraš i deset godina.

Bio je to njihov poslednji razgovor. Nikada se više nisu videli.“

Antonija i kćer Zlata uspele su da se domognu Beča i provedu rat u upornosti i siromaštvu.

SPALJIVANJE DIPLOMA: „Po povratku iz Beča želela sam da nastavim studije medicine. Majka je ubrzo ušla u stanje straha šta će s nama biti, pa mi je u trenutku očajanja, spalila sva dokumenta iz Beča. Ponovo ćeš da završiš dve godine gimnazije, pa posle studiraj šta hoćeš. Zar ne vidiš da je atmosfera takva da ćeš i glavu izgubiti, ako pokažeš da si za vreme rata išla u školu i to u Beču – pričala mi je Zlata, tek kad sam odrasla. – Bio je to šok za mene, ali nisam imala mogućnost izbora. Našla sam utočište u Subotici u kući doktora Canjuge i njegove žene Albine – objašnjavala je.“

Zlata je poslušala majku, dovršila srednju i završila Medicinski fakultet uprkos oskudici i siromaštvu. Stanovala je skromno spavajući na podu u nekom „špajzu“ koji joj je iznajmila gazdarica, nazvala ju je „baba-roga“.

NA DRAŽINOM VOJNIČKOM KREVETU: „Od prve godine studija Zlatina najbolja drugarica bila je Gordana Mihailović, ćerka  generala Dragoljuba Mihailovića. Pošto je „baba-roga“ Zlati ispraznila prazan špajz, Gordana je dala gvozdeni vojnički krevet svoga oca, na kojem je Zlata spavala punih šest godina.

– Sećajući se oca, Gordana nije mogla da mi ne ispriča  njihovo poslednje viđenje. U stan, u kojem je živela sa majkom i braćom, 1943, po mraku su došli Dražini ljudi da odvedu nju i njena dva brata na Ravnu goru. Tamo ih je, oko ponoći, čekao otac. Kratko im je saopštio da avion za London, u kojem će ih prihvatiti ljudi iz vlade, i pomoći im da se snađu, kreće za četiri sata. Svi su dobili po kesu dukata. Poljubili su se i razišli na spavanje. Gordana nije ni trenula, rastrzana između očevih i svojih ideala. (Bila je komunista, što Zlata nije znala – prim B. A.) Nije imala mnogo vremena, trebalo je brzo doneti odluku. Posle dva sata iskrala se iz kuće i sa jednim bratom pobegla u mrak i šumu. Zaustavljale su ih očeve straže, koje su posle opomene pucale, a ona je ranjena, uspela da umakne u šumu i da sa bratom stigne u partizane. Jedan brat je poginuo u partizanima. Drugi brat je otputovao u London – prisećala se Zlata.“

SUĐENJE DRAŽI I HAPŠENJE KĆERI: „Otac je bio čovek sa stavom uvek i o svemu. Očekivala sam  više čvrstine u tom poslednjem govoru“, prenela je majka Zlata Svetlani sećanje Gordane Mihailović na svoje prisustvo očevom suđenju uz veliku pažnju da je on ne primeti među prisutnima.

Eto, tako je i Gordana, drugarica majke Zlate, dospela u Svetlanine „moje“ a zbog karaktera, časti i dostojanstva koje je pokazala posle očevog suđenja. Naime, i Gordanin slučaj časti i dostojanstva je u „Mojima“ istovremeno i primer onima koji su poljuljali, izgubili ili nisu ni imali dostojanstva. Zlata je, naime, pokušala da Gordanu izvuče i spasi potonje dvadesetogodišnje paklene robije u ženskom logoru na ostrvu Sveti Grgur zbog izjašnjavanja „za Staljina“ posle rezolucije IB.

Gordanu  su „oznaši“ uhapsili i izveli iz Zlatinog špajza gde ju je sakrila posle odbijene ponude da iz Rijeke ode u Italiju jer nije htela da „izneveri drugove“ iz svoje partijske ćelije koji su svi uhapšeni jer, „ako preživim, ni Sava ni Dunav me neće oprati“.

Zlata je prenela Svetlani:

„Snažno me je zagrlila i poljubila, pre nego što su zakucali na vrata. Odlazeći, nije se ni osvrnula.

Da je pogledala, videla bi Zlatu, koja je išla za njima, zapisujući broj kola koja su je odvezla.

– Čim je svanulo, bila sam pred vratima visokog funkcionera Ozne, kojeg sam poznavala pre rata. Bio je to jedan od ljudi koji su Antonija spasili iz zatvora u Dubičkoj kuli 1941. Obradovao se kad me je video, a skamenio se kad je čuo zašto sam došla. Posle duge pauze rekao je:

– Zlato, tvoja majka mi je spasila život, a ti sada tražiš da ga uništim sam. Gordani ne mogu da pomognem, a sebe mogu da upropastim. Ne pitaj ni mene, a nekmoli nekog drugog, ni gde je, ni gde će biti. Molim te, zaboravi je, jer njoj više niko ne može da pomogne.

Dok je ona izlazila iz njegove kancelarije bez pozdrava, on je papir sa brojem kola palio – nad pepeljarom.

I zaboravila je njega, ali Gordanu nikada.

Kada sam pitala majku za ime tog čoveka, odgovorila je:

– Neka imena ne zaslužuju pamćenje, a decu takvih ljudi ne bi trebalo opterećivati roditeljskim nemoćima za koje ona nisu kriva.“

Eto, da na kraju i mi nešto dodamo Džubranovim i Svetlaninim strelama – razne su one i različito se odapinju da lete, neke iz nemoći neke iz časti i dostojanstva.