Za plakanje će biti kasno
Dok je Srbija gotovo potpuno okupirana sopstvenom političkom krizom, koja možda nikad nije ni prestala još od pada Berlinskog zida 1989, oko nas se odvijaju procesi koji bi mogli da promene geopolitičku arhi...
Nije knjiga „Moji“ tipična autobiografija, ali jeste autobiografija i „o drugima“, što reče Mihiz (božemeprosti, pomenuh Mihiza, neoprostivo uz ima Svetlane Broz, autorke, ali i osnivačice dobrotvorne organizacije Gariwo koja je i izdavač), ali u kojoj su priče birane po čvrstom moralnom principu istine o časti, čestitosti, dostojanstvu i nepokolebljivosti u tom principu. Junaci knjige, samo su time zaslužili da postanu „njeni“, a neki drugi u njoj su pomenuti samo ako su odbili „njene“ da im povrate izgubljeno dostojanstvo i čast, ukoliko su ih uopšte imali.
Svetlana Broz ovu svoju knjigu započinje kao i mnogi drugi pisci, motom. Njen je iz „Proroka“ Halila Džubrana: „Vaša deca i nisu vaša deca. To su sinovi i kćeri žudnje života za samim sobom… Vi ste lukovi iz kojih se deca odapinju kao strele…“ Ali, ovaj moto je u „Mojima“ svojevrsno poetsko vezivno tkivo za priče/eseje od kojih je sačinjena glavna priča kao jaka alegorijsko-metaforička slika, po(d)/(r)uka…
