Novi hladni rat teče, a ulog za Srbiju ne može biti veći

Američke demokrate i republikanci se u mnogo čemu ne slažu, ali se slažu u jednom – da je Kina najveća izazov sa kojim su se Sjedinjene Države ikad susrele u svojoj istoriji. To rivalstvo je ekonomsko, tehnološko, vojno, diplomatsko, ali se tiče i okršaja sistema vrednosti koji će odrediti budući svetski poredak. SAD i njihove saveznice su uspostavile i branile međunarodni sistem „zasnovan na pravilima“ (rules-based order) još od Drugog svetskog rata, koji Kina želi da zameni novim sistemom, a koji će biti u skladu sa vrednostima i interesima Pekinga. Ulog ne može biti veći, sada se nalazimo u ranoj fazi ovog nadmetanja, koji neki već nazivaju novim hladnim ratom. Ovo tvrdi Metju Kroning, profesor Univerziteta Džordžtaun i potpredsednik Atlantskog saveta, koji je nedavno bio na proputovanju i u Srbiji.

Baš zato što ulozi u ovoj partiji ne mogu biti veći, male zemlje moraju da budu oprezne u biranju svog „društva“. „To ne znači da države ne mogu da sarađuju ili trguju sa Kinom već da moraju biti oprezne u osetljivim oblastima vezanim za vojnu (saradnju), tehnologiju, kritičnu infrastrukturu. Mislim da je poruka – sarađujte s Kinom. SAD imaju diplomatske odnose sa Kinom. Trgujemo sa Kinom. Ali, uvek treba da razmišljate gde je to bezbedno i koje su oblasti koje bi potencijalno bile opasnost za Srbiju ako se previše približi Kini“, pojašnjava on.

Zapad je u ovom smislu počeo da primenjuje strategiju „smanjenja rizika“ u brojnim oblastima, ali na prvom mestu u ekonomskoj sferi. Kroning, koji priznaje da nije ekspert za Srbiju, kao primer za tu strategiju nudi infrastrukturne projekte u kojima se Kina pojavljivala ili kao investitor ili kao izvođač radova.

KAD SE ŠARGAREPA PRETVORI U ŠTAP

„Ako pogledamo druge države, vidimo da se ta ulaganja nisu uvek isplatila. Tako je Italija, na primer, potpisala učešće u inicijativi ‘Pojas i put’, a zatim odlučila da se povuče. Videli smo da je u Šri Lanki bilo korupcije – Kina je podmićivala državne zvaničnika kako bi dobijala infrastrukturne poslove. Pa se jedan most kineske proizvodnje tamo i srušio, jer kvalitet (izvedenih radova) nije bio baš dobar… Evropska unija je takođe počela da primenjuje pristup smanjenja rizika prema Kini (između ostalog proglasivši je i za ’sistemskog rivala’) što znači da u osetljivijim oblastima nastupa oprez. Da li Srbija želi da se uključi u bezbednosnu i vojnu saradnju sa drugim zapadnim demokratijama? Ako je tako, kupovina kineske vojne opreme mogla bi biti prepreka za to“, dodaje Kroning.

On naglašava da Srbija ne mora da bira između SAD i Kine, ali upozorava na rizike tesne saradnje sa Kinom.

MISLIM DA JE PORUKA – SARAĐUJTE S KINOM. AMERIKA IMA DIPLOMATSKE ODNOSE SA KINOM. TRGUJEMO SA KINOM. ALI, UVEK TREBA DA RAZMIŠLJATE U KOJIM OBLASTIMA JE TO BEZBEDNO

Na pitanje Nove ekonomija da li može bolje da definiše „opasnosti“ koje prete od ekonomske saradnje sa Kinom, između ostalog zbog snažnog rasta trgovine Srbije i Kine, Kroning navodi da je zvanični Peking, protiveći se nameri Južne Koreje da postavi američki raketni odbrambeni sistem, upotrebio svoje bliske ekonomske veze sa Seulom da izvrši pritisak, zatvarajući korejske prodavnice u svojoj zemlji i zabranjujući svojim građanima da putuju u Južnu Koreju (što je potonjoj državi bio veliki izvor prihoda).

„Južna Koreja je svejedno postavila raketni sistem i Kina je na kraju odustala od svojih mera, ali je taj potez imao svoju ekonomsku cenu. Možda bi slični problem nastao u Srbiji, ako bi Srbija u budućnosti zauzela neki stav koji se Kini ne bi dopao. Šta bi se desilo ako bi Kina zapretila da će prekinuti ekonomske odnose? S jedne strane, to izlaže Vladu Srbije opasnosti da možda podržava neku politiku Kine, čak i ako misle da to nije u najboljem interesu Srbije, ili da pretrpi ekonomski udarac. Dakle, razmišljajte o diversifikacije tržišta“.

TRKA U SVEMU, PA I U NAORUŽANJU

Kao glavnu razliku između „prvog“ Hladnog rata i ovog aktuelnog Kroning navodi stepen ekonomske isprepletanosti SAD i Kine, koja je neuporedivo veća zbog globalizacije. Glavna sličnost je to što je i ovde u pitanju „mirnodopsko nadmetanje za budućnost globalnog poretka protiv autokratske evroazijske supersile naoružane nuklearnim oružjem“. Na pitanje da li ova trka može da se naglo pregreje, odnosno zbog čega, predstavnik Atlantskog saveta vidi samo jedan scenario – pokušaj Kine da osvoji Tajvan.

„Kina očigledno ulaže u kapacitete za napad na Tajvan. Dakle, ključ za zaustavljanje toga, kako je rekao jedan bivši američki zvaničnik, bio bi da se (izgradnjom kapaciteta) kineska mornarica potopi za 72 sata. A to znači ulaganja u protivbrodske rakete, ulaganja u podmornice, torpeda. Ali, takođe, učimo lekcije iz rata u Ukrajini. Ukrajina, zemlja bez mornarice, u suštini je uništila rusku Crnomorsku flotu upotrebom bespilotnih letelica. Naravno, cilj je da nikada ne uđemo u rat sa Kinom.“ (Američki izvori predviđaju da će kineska mornarica dostići 425 brodova do 2030. godine, a po broju plovila – ne i ukupnoj tonaži – već je prestigla američku, između ostalog jer je kapacitet kineskih brodogradilišta 230 puta veći od američkog, prim. aut.)

EVROPSKA UNIJA JE TAKOĐE POČELA DA PRIMENJUJE PRISTUP SMANJENJA RIZIKA PREMA KINI, IZMEĐU OSTALOG PROGLASIVŠI JE I ZA „SISTEMSKOG RIVALA“

On takođe tvrdi da je kineski lider Si Đinping od svoje vojske tražio da izgrade kapacitete za invaziju na Tajvan do 2027. godine. „To ne znači da će napasti za dve godine, ali želi da ima tu opciju za dve godine.“

Kroning je optimista u pogledu transatlantske saradnje i budućnosti NATO-a. Predviđao je da će se na NATO samitu u Hagu (od 24. do 25. juna) države članice složiti da vojne budžete povećaju na donedavno nezamislivih pet odsto BDP-a (podsećanja radi, pre izbijanja sukoba u Ukrajini, samo SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Poljska i dve od tri baltičke zemlje su postizale deklarativan cilj od dva odsto za troškove odbrane).

I izgleda da je pogodio. Poslednja Rojtersova vest pre slanja ovog broja Nove ekonomije u štampu ukazuje da su se doslovno sve članice složile da do 2035. godine dostignu pet odsto BDP-a za odbranu (navodno, jedino ko se malo bunio bila je Španija). Dogovor će postati zvaničan tek kada je odobre lideri, uključujući predsednika SAD Donalda Trampa, na kraju samitu u Hagu. Poređenja radi, ako bi Nemačka sada dostizala ovaj cilj, sa svojih 83 miliona stanovnika imala bi veći vojni budžet od Kine.

Na opasku Nove ekonomije da Kina ima relativno skroman budžet kada se poredi sa Zapadom, odnosno na pitanje da li će sve veći odbrambeni budžeti SAD i njenih saveznica potencijalno izazvati novu globalnu trku u naoružanju kod svih spoljnopolitičkih rivala (uključujući i Rusiju), Kroning napominje da se i Peking ubrzano naoružava, uključujući i povećanje nuklearnog arsenala.

„‚Kina je mnogo godina imala samo oko 200 nuklearnih bojevih glava, a sada radi na najvećem programu nuklearnog naoružanja, možda u celoj ljudskoj istoriji, a svakako najvećem od 60-ih godina prošlog veka. Planiraju da do 2035. godine raspolažu sa 1.500 nuklearnih oružja, odnosno isto onoliko koliko SAD ili Rusija imaju sada. Time bi postala treća nuklearna sila sveta. Ali, što se tiče NATO-a, mislim da se (predsednik Rusije Vladimir) Putin ne plaši da će NATO napasti Rusiju, mislim da razume da je u pitanju odbrambeni savez, ali će (naoružavanje) videti kao prepreku potencijalnoj invaziji neke NATO članice. Ista je situacija sa Kinom, mislim da se Peking ne plaši da će, na primer, Poljska izvršiti invaziju, ipak su daleko.“

SVE MANJE MESTA ZA SEDENJE „IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA“

Da bi Zapad privoleo zemlje da se pridruže strategiji „smanjenja rizika“ od saradnje sa Kinom, Kroning smatra da on ipak mora da ponudi kredibilnu alternativu kineskoj ekonomskoj i investicionoj moći.

Na primer, kao potencijalni pandan kineskoj Export-import (EXIM) banci, koja je jedan od najvećih zajmodavaca Srbije, on nominuje Američku razvojnu finansijsku korporaciju (Development Finance Corporation – DFC), koja je osnovana 2018. godine i koja je kroz garantnu šemu plasirala neka sredstva u Srbiju.

Ipak, iako je otvaranje kancelarije ove organizacije u Beogradu bilo pompezno najavljivano, konkretni rezultati ove saradnje su do sada bili relativno skromni.

Kroning napominje da konkretna alternativa jeftinom kineskom kapitalu trenutno ne postoji, da Vašington treba dodatno da poradi na njoj, iako kolektivni Zapad već ima sve „deliće te slagalice“.

„Imamo i finansiranje, pomoć, kompanije koje bi mogle da rade infrastrukturu kao što je Bechtel… Razlika je u tome što Kina nudi kompletan paket, dok SAD još uvek ostavljaju previše prostora državama kao što je Srbija da sami sklope tu slagalicu. I to će biti jedna od preporuka koju ću odavde poneti u Vašington – da SAD moraju da sastave bolji paket koji će olakšati državama kao što je Srbija da kažu ’da’. A još jedan deo slagalice je da moramo da budemo bolji pripovedači. Iako neki ljudi vide sakrivene udice (u saradnji sa Kinom), većina samo vide nalepnicu sa cenom. I SAD mogu da kažu, da, naša cena jeste veća, ali i vi dobijate više – kvaliteta, ljudskih prava, ekoloških standarda.“

A na pitanje da li bi Vašington kao potencijalan izvor rizika mogao da posmatra to što su dva od tri najveća izvoznika iz Srbije zapravo kineske kompanije, navodi (s obzirom na to da u pitanju nisu retke sirovine ili osetljiva roba, te da su pitanju prirodni resursi) da ovo nije dilema za SAD – već za građane.

„Da li od njih dobijate sve koristi? Nemam sve detalje vašeg slučaja, ali znam da obično kineske kompanije dovode svoje radnike, da su plate često manje od uporedive zapadne firme, da se resursi šalju u Kinu za njihove razvojne potrebe i obradu. Da li postoji način da Srbija dobija više koristi od sopstvenih resursa?“