Prvi korak je uvek otvorenost da se zaista iskreno čuje šta mi taj drugi govori. To znači ne samo da sedim mirno i ne upadam drugom u reč, a u stvari samo čekam momenat da kažem šta ja imam da kažem, nego da zaista aktivno pokušavam da shvatim poruku koju mi taj drugi prenosi. Ako pokušamo da vidimo svet očima našeg sagovornika, to ne znači da automatski moramo da se složimo sa njegovim stavom
Šta je to u ljudima što ih navodi na to da se svrstavaju na stranu određenih uverenja, a protiv nekih drugih uverenja i da li je pre svega poželjno, a zatim i moguće, ako ne ukinuti, a onda barem ublažiti te ekstremne, polarizovane podele?
Da li je vrednosni izbor između jednoumlja i pluralizma mišljenja samo pitanje ukusa, po principu volim li više plavu ili crvenu boju? Da li je zaista pluralizam bolji i poželjniji, odnosno bolji po efektima za prosečnog pojedinca i društvo od jednoumlja i, ako jeste, zašto jeste (ili nije)? Takođe, ako je pluralizam bolji, kako to da nije uvek, bez ostatka i oberučke, masovno prihvaćen od strane većine?
Kroz istoriju ljudi se stalno dele u nekakve tabore: rojaliste/republikance, levičare/desničare, nacionaliste/globaliste, zvezdaše/partizanovce itd. Itd.
U poslednje vreme političke podele i polarizacija, ekstremni i emocijama nabijeni suprotstavljeni stavovi po pitanju političkih uverenja, dobijaju na zamahu.
Najpre, šta je bolje i korisnije, pluralizam ili jednoumlje? Iz ugla psihologije poslužimo se primerima funkcionisanja pojedinca. Da li je bolje da kao osoba budem ubeđena u ispravnost svog stava i samouverena, ili je bolje da sumnjam u svoje stavove i stalno se preispitujem i pitam druge za njihovo mišljenje oko svega?
Odgovor je: zavisi od okolnosti. Psihološki zdrava osoba ima tzv. psihološku fleksibilnost, što znači da svoje ponašanje može da prilagodi situaciji tako da će, kada to bude potrebno, pokazati čvrst stav, ali u nekoj drugačijoj situaciji, kada je to svrsishodnije, moći i da se preispita i promeni svoje stavove koji nisu adekvatni.
Evo konkretnog primera situacije u kojoj se od osobe zahteva odlučnost i sigurnost u sopstveni stav, situacije u kojoj je takvo ponašanje korisno i poželjno. To je npr. stav hirurga u operacionoj sali. Hirurg nema vremena da se premišlja ili sumnja u sebe. Premišljanje i nesigurnost bi pacijenta mogli da koštaju života.
Ipak, većina situacija u našem životu zahteva pre otvorenost za novinu i menjanje postojećih stavova, nego krajnju samouverenost i „tvrd“ stav. Naravno, treba imati u vidu da se, kao i u svemu ostalom, i ovde radi o prelaznim nijansama a ne o crno-beloj, ili-ili poziciji.
Jedna potpuno drugačija situacija od situacije hirurga u operacionoj sali je komunikacija sa našim bližnjima, na primer sa našim partnerom. Osnova dobrog partnerskog odnosa je obostrana otvorenost da se onaj drugi dobro čuje i razume, kao i spremnost da se zatim potraži neko zajedničko rešenje koje će biti što bolje za obe strane u interakciji. Šta se dešava sa partnerskim odnosom ako nema te otvorenosti i fleksibilnosti? Tada svako vuče na svoju stranu, osećamo se neshvaćeno od strane tog drugog, neuvažavano, nevoljeno. Kroz glavu nam tada automatski prolazi misao: „Da ti je stalo do mene, valjda bi želeo/želela da me razumeš?!“
Spolja gledano to vodi odnosu u kojem vladaju ili beskrajne diskusije i svađe, a možda i fizički sukobi, ili druga krajnost: „hladni rat“ gde partneri ne razgovaraju jedan sa drugim, povlače se u sebe i možda traže nekog „sa strane“ ko će ih bolje razumeti.
Nastavak teksta možete pročitati u 71. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
