Svašta smo u protekle dve-tri godine čuli, ali ništa nismo zapamtili. Možda zato što se skoro ništa nije ni ostvarilo. Najave velikih stranih investicija krenule su od fantastičnih sto milijardi evra u narednih deset godina (od kojih su tri već skoro prošle), pa preko čipova, avio-delova, Beograda na vodi, poljoprivrednog buma, Mercedesa, ali građani još nisu videli nikakvu korist od svega toga. A obećanja se i dalje nižu…
Statistika uvek može da iznenadi. Ovog leta, Srbija je doživela ogroman „investicioni bum“. Neočekivano, efikasnom akcijom statističkih eksperata, „pronađene“ su investicije od oko 300 miliona evra. Ta činjenica nas je dovela do čak pola milijarde evra investicija, za samo pet meseci ove godine. Tačnije, sredinom jula ove godine usvojena je nova metodologija obračuna platnog bilansa, prema standardima MMF-a. Novi „platni bilans“ je detaljniji, pregledniji i informativniji.
Ali, prema novoj metodologiji, recimo za prva četiri meseca, imamo oko 375 miliona evra investicija. Prema staroj metodologiji, u ovom periodu Srbija je imala nešto manje od 200 miliona evra ulaganja. Prema tvrdnjama upućenih, sada se u strane direktne investicije računa sve što dolazi od stranaca, pa radili oni i kao domaći privredni subjekti. Na primer, u SDI danas ulazi i iznos dobiti koju firma čiji su vlasnici stranci ostavi u zemlji, odnosno ne vrati inostranom osnivaču, ali i svi krediti koje su firme matice dale svojim kompanijama u Srbiji.
Prema ovom obračunu, direktna ulaganja u Srbiju i njenu privredu nastavljaju da rastu. Tako je za osam meseci ove godine u zemlju stiglo 700 miliona evra. Najviše, ukupno 45 odsto od te sume, došlo je energetskom sektoru, 24 odsto prerađivačkom, dok je oko sedam odsto ušlo u trgovinu na malo. U svakom slučaju, vlasti računaju da ćemo godinu završiti sa rastom stranih investicija od 4,2 odsto u odnosu na prethodnu. A u njoj smo, kaže statistika, imali rast od 3,7 odsto u odnosu na 2012. Ali, priča o investicijama koje „evo samo što nisu stigle”, omiljena je među vladajućom političkom elitom.
Samo što nisu
Ako kao stvarno krajnje nerealnu, neki smatraju i neozbiljnu, odbacimo Vučićevu najavu da će naprednjaci, samo ako dođu na vlast, u narednih deset godina dovesti u Srbiju investicije vredne 100 milijardi evra, to se moglo računati kao čista preduzborna kampanja, kad birači vole da slušaju tako lepe vesti i ne razmišljajući koliko je to stvarno novca i koliko je (ne)realno o njemu uopšte govoriti.
Cilj je postignut, izbori su dobijeni, pa su posle cifre smanjene, ali su se obećanja nastavila. Sa verovatnom namerom da lepo zazvuče i ohrabre građane koji će, kako se nižu nova obećanja, da zaboravljaju ona prethodna. Po svemu sudeći, baš tako se i događa.
Tako, recimo, prema svemu što se još tokom 2012. godine moglo čuti, delovalo je da će, tokom ove decenije, najveći investitor u Srbiju postati Ujedinjeni Arapski Emirati, a pre svih Abu Dabi. Najavljivani su brojni projekti, od kojih je svakako najprivlačnije delovala gradnja fabrike čipova, vredna četiri milijarde dolara. Vlasti su, podgrevajući nadu građana, spinovale broj zaposlenih, pa čak i mesto gde će nići fabrika slična onoj koju Mubadala, jedna od najmoćnijih firmi u UAE, ima u Nemačkoj i državi Njujork u SAD.
Ukoliko bilo ko danas pita predstavnike vlasti šta se dešava sa ovom investicijom, odgovor će sigurno biti da se za nju spremamo. Jer, da bi se navedena fabrika u Srbiji otvorila neophodno je da, kao nacija, imamo 4.500 stručnjaka, a čak 1.000 onih koji se bave livenjem silikona, što trenutno uopšte i ne postoji kao obrazovni profil ni u jednoj školi u Srbiji.
Ova kompanija poželela je da kupi i pančevačku Utvu. Ni od tog posla, očito, nema ništa. Najave govore da će se Utva verovatno uskoro pripojiti SDPR-u. Namera im je bila da, kao prvi korak ka gradnji velikog pogona čipova, za početak otvore razvojni centar u kome bi naši naučnici radili na raznim projektima Mubadale. I mada su mediji već počeli da crtaju skice pogona u blizini beogradskog aerodroma, ni od razvojnog centra nije bilo ništa.
Nastavak teksta možete pročitati u petnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
