Obmana koja leči

Placebo efekat neprekidno je poigravanje pravog i lažnog. Ipak, krajnji ishod tog efekta je pravi. A to je jedino važno

Reč placebo u latinskom jeziku znači: učiniću po volji. On, dakle, ne samo da praktično pomaže, već i samim svojim značenjem najavljuje da će udovoljiti očekivanju. Neretko je, međutim, propraćen iskazom „To je samo placebo“. Samo?

Inače jedva uočljiva i po svemu bezazlena rečca „samo“ ovde ima razorno dejstvo po ugled placeba. Dok dlanom o dlan, placebo ostaje bez odbrane i verodostojnosti. Ovaj munjevit i gotovo neprimetan manevar ostavlja za sobom neizbrisiv utisak da je placebo obična varka i ništa više od toga.

Spretno izveden jezički trik u naoko jednostavnom i krajnje prostodušnom iskazu preti da prikrije ono pravo što placebo poručuje. Čini se kao da se ono lažno, kad god može, umnožava i plete nekakvu mrežu oko ovog pojma.

Pogledajmo, sasvim subjektivno, kakav ton okružuje pojam placeba na zvaničnim mestima. Veliki rečnik stranih reči i izraza daje sledeću definiciju: Placebo (lat. placebo učiniću po volji) farmaceutski nedelotvorna supstanca koja se daje pacijentu da bi se zadovoljila njegova želja za lekovima, ili u naporednim eksperimentima radi ispitivanja delotvornosti nekog leka.

Placebo efekat je psihološki pozitivan efekat izazvan autosugestijom bolesnika da mu neki lek pomaže. Iz rečnika saznajemo da je placebo nedelotvorna supstanca. Istina je da sama supstanca koja se daje ne predstavlja lek u konvencionalnom smislu te reči i u tom pogledu jeste nedelotvorna. No, opet, reč „nedelotvoran“ mogla bi da odvrati pažnju od mnogo važnijeg zapažanja da sam postupak davanja odnosno primanja bilo koje terapije koja je predočena kao lek, može da dovede do poboljšanja zdravstvenog stanja, pa i do nestanka simptoma. Sledi da uverenost pacijenta u to da je dobio lek, nekako omogućuje da inače hemijski nedelotvorna supstanca zaista ima dejstvo leka.

Kako je, međutim, supstanca koja se daje kao lek sama po sebi neaktivna, pa ne može imati stvarno lekovito dejstvo, izgleda da je ona jedino glasnik, signal organizmu da sam započne proces lečenja. Zapravo, čak ne ni supstanca kao takva, već njena primena, odnosno uverenost pacijenta da je uzeo lek. Dakle, uverenje, koje je misaona forma, jeste pokretač izlečenja.

Ovde se stupa na klizav teren poput onoga kad postoji opasnost da se odbaci slikarsko platno neprocenjive vrednosti, jer se ne vidi ispod bezvredne slike koja ga prekriva. Oba platna su prava, ali varka je u tome što prvi sloj ne dopušta da se vidi onaj drugi, neuporedivo vredniji.