OČE NAŠ, DAJ NAM SVEGA

Zašto i Hristos ne bi hodao po vodi, lečio gubave, hrome, slepe, hranio na hiljade gladnih sa svega pet riba.., ako je Tito, metalostrugar, bravurozno svirao klavir, gledao prosečno 280 filmova godišnje, mačevao.., uz složene državničke obaveze? Drugim rečima, svaku ideologiju prate mitovi, a na tebi je da u njih veruješ ili ih agnostički preispituješ. Prvo ti daje mir, a drugo uporni crv sumnje

Još dok sam bila mala i nekrštena, smatrala sam se pravoslavnom komunistkinjom, jer su mi te dve ideologije delovale slično, a obe bliske mom nevinom unutrašnjem biću. Jer, i jedna i druga zagovaraju jednakost među ljudima, i pravdu, bilo nebesku ili zemaljsku, obe govore o ljubavi, kao i žrtvi u ime vizije boljeg sveta. Obe podređuju individuu idealu što obuhvata sve moguće vrline, koje zapravo samo dete može da ima.

O institutu raja tad nisam razmišljala, dok mi ni danas nije sasvim jasan njegov koncept. Ako se radi „samo“ o sjedinjavanju duše sa Bogom i impliciranom blaženstvu, to kapiram i priželjkujem, ali sam i nešto drugo načula. Da nakon smrti vaskrsavamo i u telu, ali drugačijem no što ga ovim svetom vucaramo. Kakvo će ono tačno biti ako ga se domognemo, ličnom zaslugom ili milošću Božjom, prosto ne mogu da zamislim. Ne pomaže ni Sveto pismo, doduše – čitano napreskok, te podozrevam da nam nije ni dato da to izobraženje spoznamo pre no što se vozdignemo iz mrtvih.

Tek mi je pakao (bio) nepojmljiv, možda i stoga što se nadam da će me mimoići kao ne posebno posrnulo biće, a tada sam, ko što rekoh, bila bez ikakve krivice. Međutim, jedna freska u manastiru Gračanica, na Kosovu, otvorila je suprotnu opciju u pogledu na moju moguću večnu budućnost. Naime, u dnu Crkve Uspenja Presvete Bogorodice prikazan je jedan grešnik kako visi okačen o jezik, trpeći kaznu za ko zna kakav verbalni prestup. Slutim da bi me baš takav usud mogao stići zbog revnosnog ogovaranja (plus alapačarenja), što mi pakao čini bliskim.

Što se Bogorodice tiče, nikad se nisam logikom upuštala u njeno bezgrešno začeće, prihvativši ga kako se i servira – zdravo za gotovo. Uostalom, zašto i Hristos ne bi hodao po vodi, lečio gubave, hrome, slepe, hranio na hiljade gladnih sa svega pet riba.., ako je Tito, metalostrugar, bravurozno svirao klavir, gledao prosečno 280 filmova godišnje, mačevao.., uz složene državničke obaveze? Drugim rečima, svaku ideologiju prate mitovi, a na tebi je da u njih veruješ ili ih agnostički preispituješ. Prvo ti daje mir, a drugo uporni crv sumnje.

Otkud ta dva sazvežđa rame uz rame u mom univerzumu? Komunizmom, ili pre socijalizmom, kao njegovim predvorjem, zadojila me je učiteljica, insistirajući na tezi da smo vredni onoliko koliko znamo, a ne koliko imamo. Pravoslavlju me je približila majka, nesvesno, turistički me vodajući po crkvama, gde bih osećala spokoj i vid pripadnosti. Posebno su me „radili“ velikomučenici, što bi ateisti pripisali pogrešnom učenju Crkve koje zapravo služi da novcem okajaš grehe.

Ali i komunizam, koji nedvosmisleno tvrdi da Boga nema, svoju je dogmu bazirao na narativu o krvavoj klasnoj borbi što prethodi humanom društvu, pa su i opisi muka pravednika isti kao i u hrišćanstvu – od nabijanja eksera pod nokte, do dranja, klanja i sličnih zverstava, čije su nam slike urezane u podsvest. U tom diskursu mi se činilo da bih više jada mogla da podnesem u ime Boga, no u Tita i Partiju, što me je možda prvom jače i priklonilo.

Stoga sam se nadala da time što trpim (a i služim) muža alkoholičara, zavređujem mesto u rajskoj bašti, što nije imalo blage veze sa neoborivom hrišćanskom istinom, već sa nekim mojim ličnim pritajenim kompleksom.

Međutim, kako sam mnogo docnije spoznala, ni mnogi od tih što su spolja izrazito bogougodni, noseći se po propisu, nisu na nivou suštinskog zadatka, pa zavide, spletkare, kleveću, preziru, lažu, teže bogaćenju i sticanju moći.., sasvim neometano. Ni u komunizmu stvari nisu bile drugačije – uz hijerarhijsku lestvicu peli su se neretko oni najgori, dok su dobri ostajali u zapećku.

Pravoslavlje ipak, kao doduše i svetovna etika, podučava da gledaš svoja posla, i nastojiš da sam sebe popravljaš, ne mareći za tuđe falinke. U tom domenu Crkva mi je nudila post kao savršenu alatku za sopstvenu katarzu. Kao prividno radikalno sredstvo, post podrazumeva odricanje od zapravo nepotrebnog, pa i štetnog. Prvi put sam ga primenila u vreme apsolutnog nepoznavanja pravila. Naime, u svojim ranim dvadesetim, saznala sam da patim od izvesne hronične bolesti, tada neizlečive. Moj ondašnji momak, a kasnije pomenuti suprug, našao je rešenje – da se obrati svetogorskim ocima, dovoljno mudrim da mi nađu lek.

Istina, u Grčku smo hteli da izbegnemo i zbog drugih razloga, smutnje, ratova, pada svih vrednosti… u doba Miloševića, a donekle i zbog avanturističkog duha koji smo zapravo jedino delili moj budući muž i ja. Lažem, delili smo i moj novac, nasleđen od majke. S obzirom na to da se radilo o višem cilju – mom izlečenju – taj moj pustolov smatrao je opravdanim da trećinu tada pozamašne svote uzme za svoj hadžiluk na Atos.

Avaj, bratija Hilandara nije imala sluha za naše tegobe, pa je spas našao kod obližnjih zilota, ultrapravoslavaca, fundamentalista.., ili kako ih sve posprdno ne zovu pravoverni. Tako se na Krit, gde nam je bila baza, moj misionar vratio sa uljem iz kandila čuvene Trojeručice i pismom sa instrukcijom o načinu primene: medikament će biti delotvoran ako budem postila 40 dana na vodi, i budem čitala molitveni kanon baš u ovoj verziji Bogorodice. Prošla je godina dok se za taj korak nisam odlučila, a onda se sve samo namestilo, kao vođeno Božjom promišlju.

Naime, netom krštena, dobila sam jednomesečni angažman u Prištini, na restauraciji ikonostasa kasnije spaljene Crkve Svetog Nikole. Prvi znak bio je povoljan: sva u kitnjastom duborezu, ta pregrada između oltara i ostatka naosa, kao da me je prigrlila, blago pognutih ivica ka vernom narodu. Zatim, na ne baš bogatom meniju hotela Grand, gde smo odseli, uvek je bilo dovoljno kupusa i hleba da mi utole fizičku glad. Takođe, svakodnevno mi je na raspolaganju bila navedena ikona, pred kojom sam mogla da čitam preporučenu molitvu.

Najvažnije od svega bilo je što sam naslutila da je od načina ishrane daleko bitniji kvalitet misli, te odlučila da sasečem svaku nepodobnu u samom korenu. (Idući sličnom logikom, oprostila sam sebi što kraduckam kocke šećera iz parohijskog doma, da bih imala snage da se oduprem pogubnijim strastima.) Već posle nekoliko dana, ideja mi se isplatila – bila sam lagana kao pero, oslobođena zavisti, posesivnosti i drugih aveti, na čelu sa potrebom za ogovaranjem. Žargonski rečeno, nikad nisam bila tako „haj“.

Premda do izlečenja ponuđenim sredstvom faktički nije došlo, osećala sam se isceljenom, pa je to bilo moje malo intimno čudo, i dokaz da sam na pravom putu. Doduše, više bi mi godilo da ćagom o izlečenju zamlataram pred vascelim svetom, kako bih stekla status recimo Jovanke Orleanke. Ovako sam morala da idem putem obične smrtnice, usmeravana do daljeg patronatom mog beogradskog paroha.

Kao sišao sa freske, visok, tanak, duhovan, on me je nadahnuo da se na sledeće tri godine pretvorim u crkveni inventar. Jutarnje, večernje službe, liturgije, duge sedeljke nas odabranih, poklonička putovanja… nisu mogla da prođu bez mene kao učesnice. Aktivna sam bila i na polju poslušanja, mom duhovniku za ljubav podučavajući njegovog sina u baratanju srpskim jezikom. To je i jedino što sam korisno znala, kao novinarka.

I drugim članovima naše „zajednice“, a de facto – sekte, zapale su dužnosti u skladu sa njihovim umećima: da mese kolače, popravljaju kvarove, čiste crkvu, a i njemu kuću… Nadmetali smo se za preimućstvo njegove blizine, držeći da je poslušnost put do duhovnog napretka i posledično – raja. Tek kasnije shvatih da sam, u stvari, religiozni zanos pobrkala sa zanosom tim naočitim popom, u koga smo sve mi ženskinje bile zaljubljene. Bio bi lud da to nije primetio, a jeste.

Ponekad bi me slao i u obližnju menjačnicu, da crkvene priloge izražene u dinarima razmenim u tada aktuelne marke. Ovo me je sablažnjavalo iz patriotskih  razloga, a iz gluposti to što se brojanice, u ponudi crkvene radnje zapravo preprodaju, ko zna gde proizvedene, a nabavljene u svaštarskoj prodavnici „na veliko“. A ne pletu se uz znoj bogotražitelja.

Nagledala sam se još koječega nehrišćanskog, po mom skromnom mnenju, ali me je nešto posebno nerviralo – opšte uverenje da su pravoslavci bolji od svih ostalih. Ili mi je to poslužilo da iz te kvarne atmosfere pobegnem i odam  se dobrim starim porocima. Ipak, to je bio jedan od najbezbrižnijih perioda u mom žitiju, bez ikakve odgovornosti.

Šta je stvarno zabrinjavajuće, otkrila sam u okviru daljeg rada u novinarstvu, prateći sektor Crkve, i gurnuvši nos tamo gde nije trebalo. Tako sam se srela sa ocem Goranom Arsićem, koji je štitio dečake u Vranju od nikad dokazane nastranosti vladike Pahomija. Bila sam i u dvorima Kačavende, sa zlatnim dverima i drugim simbolima „nebeskog“ imetka. Usudila se da razotkrijem da je sada blagopočivši patrijarh Pavle, po većini živi svetac, znao za mnoge marifetluke u okviru crkvenog sistema. Ispratila izopštenje nesrećnog Artemija od još većih pokvarenjaka.

Privatno sam primetila da u Hramu Svetog Save postoji kutija za dobrovoljne priloge na ime narodne crkvene kuhinje. Svedočila sam teranju prosjaka sa crkvenog praga, kao nelojalne konkurencije brojnim drugim ispruženim dlanovima. Posmatrala kako na svakom ćošku niču hramovi, u korist širenja SPC biznisa… Ali, ateista nisam postala, već saživljena sa ličnim odnosom sa Svevišnjim.

Najveće iskušenje u tom smislu bila je knjiga „Vreme čuda“ Borislava Pekića, gde pisac sva čudesa koja je Hristos tvorio izvrgava zameni teza. Dakle, slepac koga je Božji sin izlečio, kao i hromi i gubavac.., ovo sam nije tražio, jer se od prošnje sasvim solidno izdržavao. Još teže mi je padalo da sebi objasnim, a drugom opravdam, to što i deca umiru u najgorim mukama. Kakva je uteha roditelju tog detešceta reći da je otišlo na „bolje mesto“? Pa ipak se i dalje smatram pravoslavnom, dok me je ideja o komunizmu dobrim delom napustila.

Tako svakodnevno očitam „Oče naš“, ali nekako ciljano. Jer, uvek mu nešto konkretno tražim, osim  hleba nasušnog. Te želje nisu megalomanske, i svrstavaju me ponovo u osrednje grešnice, koju će Otac naš na nebesima ispljunuti, budući ni vruću ni studenu, već bljutavu.