Nesporno je da je za Srbiju dobro da ima više gasovoda i mogućnost snabdevanja gasom sa što više strana. Druga je stvar da li je to moguće. Glavno pitanje koje je se postavlјa je ekonomsko: svi projekti vezani za terminale za tečni gas i interkonektore u suštini su komercijalno neisplativi i zavise od subvencija. Srbija to sama nije mogla da uradi
Kriza usled rata u Ukrajini dovela je u pitanje i energetsku bezbednost Srbije. EU se priprema kako bi prestala da koristi ne samo rusku naftu, već i gas. Srbija se do sada isklјučivo snabdevala gasom preko Gasproma, pa se zato i postavlјa pitanje da li je trebalo i da li smo mogli da obezbedimo alternativne izvore snabdevanja?
Pre svega treba pomenuti da je Srbija izuzetno mali potrošač gasa, godišnje trošimo oko 2,5 milijardi kubika, a uvozimo oko dve milijarde (iz domaćih ležišta se dobija samo oko 500 miliona kubika, i ta ležišta se ubrzano crpe). To su beznačajne količine: ilustracije radi, Evropa uvozi preko 400 milijardi kubika (od kojih 160 iz Rusije). Upravo ta činjenica ograničava naš izbor, jer je alternativno snabdevanje komplikovano i skupo obezbediti.
Ruski gas do sada jedini izvor
Srbija je preko Mađarske povezana na gas iz nekadašnjeg SSSR-a još u doba socijalizma (pravac preko Ukrajine). Kao država na kraju gasovoda morali smo da plaćamo visoke tranzitne takse Mađarskoj, što je povećavalo cenu gasa za 15-20%.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
