Od ove bolesti nema leka, ima samo zalečenja

Propaganda jeste prisilna sugestibilnost. To je naturanje jedne političke ideje, političke opcije ili jednog političkog kandidata svim zakonom dozvoljenim, ali i zakonom nedozvoljenim sredstvima i kanalima, u kojima mu obična, svakodnevna laž dođe još i kao humano oružje u ratu protiv političkih protivnika

Trostruki je dobitnik nagrade „Borivoje Mirković“, prvi dobitnik novinarske nagrade „Stanislav Staša Marinković“,prvi dobitnik nagrade UNS „Bogdan Tirnanić“ za najbolju kolumnu ili komentar u Srbiji, pisac nekoliko knjiga, PR stručnjak, politički analitičar…

Ovaj razgovor bih počela podsećanjem na kolumnu Cvijetina Milivojevića iz davne 2002. godine, koju sam pre nekoliko dana pronašla na internetu dok sam evocirala uspomene kako su nekad izgledale izborne kampanje. Tekst je naslovio „Nasledna bolest“, a u njemu piše o atmosferi uoči izbora, o srpskom marketingu i političkoj sceni koju opisuje kao mozaik deoba, vernika, grešnika i otpadnika koji tragaju za svojim korenima. Kaže: „Oni slušaju samo sebe, gledaju samo sopstveni odraz u ogledalu… Umesto pozitivne priče o sebi, pokušavaju da nagrde druge, a deo medija u toj kampanji postaje neka vrsta dvorske lude.“

Kao da ste opisivali nedavno završenu kampanju za beogradske izbore. Ako je bolest zaista nasledna, gde nam je spas?

Spas je u tome što se prenosi genima, s političkog kolena na političko koleno, ali, na sreću – nije „bolest nasmrt“! S njom se može dugo – nekada baš dugo i berićetno – politički živeti, proživeti, pa čak i nauživati. Od ove bolesti se ne umire, pogotovo ne naprečac, od nje nema leka, ali ima zalečenja. Jer naša se politička komunikacija koja bi u sebe mogla i trebalo da uključuje sve manipulativne komunikacijske veštine, od čarobnog političkog marketinga, preko informisanja, pi-ara, spinovanja, indoktrinacije i tome slično – svela prevashodno na: pornografsku propagandu koja je, umesto „blage erot’ke“, što bi rekli Bosanci, postala sasvim gola, da ogoljenija ne može da bude.

Propaganda jeste prisilna sugestibilnost. To je naturanje jedne političke ideje, političke opcije ili jednog političkog kandidata svim zakonom dozvoljenim, ali i zakonom nedozvoljenim sredstvima i kanalima, u kojima mu obična, svakodnevna laž dođe još i kao humano oružje u ratu protiv političkih protivnika.

Godinama ste na čelu  marketinške agencije. Primetan je sve veći uticaj PR službi, agencija i kompanija. Šta je za vas danas srpski politički PR?

On se, nažalost, u pogrešnoj percepciji loših „PR“ đaka sveo na dve krajnosti. Prva je komunikacijska strategija svedena na poruku onog golmana koji je, nakon prelaska u tabor nekada najljućeg fudbalskog rivala, ispod novog dresa i klupskog grba poneo majicu sa natpisom izvinjenja svojim budućim fanovima: „Oprostite mi moju ružnu prošlost!“ Ili, praktično, sve što sam govorio i činio do svoje trideset i neke godine života, sad to, „puj-pike“ ne važi, obaveza mojih „dvorskih luda“ i „event efendija“ je da to komunikacijski resetuju i nateraju građane da zaborave svu tu moju prošlost, bez obzira na to koliko je ona, mojim činjenjem ili nečinjenjem, nekome možda i fatalno naškodila.

Druga strategija je ona koju koristi takozvana, samozvana ili istinska alternativa, sasvim svejedno koja je. Hajde da resetujemo ovoga glavnog kao takvoga, bez obzira na to da li je nešto od onoga što je on činio možda i bilo dobro ili korisno. Samo je tu jedan mali problem – takvu političku komunikaciju nihilizma prost narod ne može i neće da razume.

Ne zaboravite da ni u razvijenom svetu, na primer, tri četvrtine medijskih sadržaja nisu autentični plod tzv. istraživačkog novinarstva, već rezultat neke, iz nekog komunikacijskog ili sličnog centra moći, inicirane i indukovane kampanje u kojoj su medijske objave i teme koje uslede, samo puki lakmus papir. Ovi rezultati kod nas mogu samo da budu još porazniji po novinarstvo.