Dok domaći kriminalci još uvek za svoje poslove koriste i ofšor zone, atraktivnost naše zemlje vide italijanska i ruska mafija. Procene govore da se na ovaj način u sistem ubace milijarde evra nelegalno stečenog novca.
Na pitanje koliko se godišnje u Srbiji „opere“ prljavog novca, niko precizno ne može da odgovori. Niko, čak, otvoreno o ovoj temi nije spreman ni da razgovara. Zna se samo da smo po ovoj, kažu, trenutno najzastupljenijoj vrsti organizovanog kriminala, u rangu sa zemljama koje u žargonu nazivaju „banana državama“.
Od demokratskih promena ovde se, tvrde američki istraživači, „opralo“ oko 50 milijardi dolara. Godišnje, u proseku, po pet. Sagovnici „Nove ekonomije“ kažu da kriza nije mnogo uticala na obim pranja novca nigde u svetu, pa ni kod nas. Najviše „prljavog“ novca potiče od trgovine drogom, korupcije i utaje poreza.
„Ovaj prilično sofisticirani kriminal ne prestaje da bude intenzivno zastupljen. Jedino se modifikuje, u skladu sa sve strožim propisima koje primenjuje i Srbija. Mada šira javnost misli da se ovim bave isključivo klasični kriminalci, pranje para zastupljeno je i u jednom delu takozvane poslovne elite. Posebno od izbijanja krize, kada su mnogi, do tada jaki poslovni igrači, morali da se uključe i u ovaj „biznis“ ne bi li od svojih poslova sačuvali sve što se spasiti može, tvrdi izvor „Nove ekonomije“ koji je, kao stručnjak za otkrivanje pranja novca, angažovan u jednoj ovdašnjoj banci.
Srbija ima Zakon o sprečavanju pranja novca od 2002. godine. Međutim, efikasnost njegovih odredbi, između ostalog, ilustruje činjenica da u prve tri godine od donošenja tog zakona nije pokrenut nijedan istražni postupak zbog sumnje da je u nekoj transakciji došlo do pranja para.
A podsetimo, u pitanju su godine u kojima su privatizovane gotovo sve (važnije) firme u Srbiji. I to nije sve. Iako se od prodaje firmi za svega pet godina u Srbiju slilo oko 2,5 milijardi evra, ni kod jednog od ukupno 2.585 kupoprodajnih ugovora nije dokazano da je firma kupljena prljavim novcem.
A kako tvrde svi sagovornici „Nove ekonomije“, upravo je privatizacija društvenih firmi privukla velike količine prljavih para u Srbiju.
„Čini se da su naše vlasti sve to što se događalo, dočekale prilično nespremne. U Srbiji se, tek od tog vremena, školuju ljudi koji stiču posebna znanja o ovoj vrsti kriminalnih radnji. I banke počinju da imaju posebna odeljenja koja se bave proverom porekla para tek poslednjih desetak godina“ objašnjava naš sagovornik.
Tome je pogodovao i Zakon o privatizaciji koji u svom inicijalnom obliku, i pred promena koje su, zapravo, donete kada je privatizacija društvenih firmi bila u zenitu, nije predviđao proveru porekla novca kojim se firme u Srbiji kupuju.
„Uz privatizaciju kompanija, dugo je novac stečen nelegalno ulazio u legalne tokove i kroz kupovinu nekretnina. Ta oblast je godinama u najvećoj meri u sivoj zoni, pa smo dobili brojne sumnjive investitore koji su širom Srbije gradili čitava naselja. Ti poslovi su uvek išli mimo legalnih finansijskih tokova. U tome su neko vreme imali podršku dela advokata koji su sve do 2012. bili van kontrole nadležnih službi zaduženih za sprečavanje pranja novca“, ističe sagovornik „Nove ekonomije“ i dodaje da je građevinarstvo i dalje jedan od najzanimljivijih sektora za ulaganje prljavih para.
Tu je, dodaje on, i intenzivna trgovina plemenitim metalima, pre svega zlatom i srebrom, ali i ulaganje u ugostiteljstvo, pre svega u restorane u Beogradu i Novom Sadu, a sve češće i u renoviranje nekih salaša po Vojvodini. Pre dve godine je na ovu pojavu javno upozorio i tadašnji državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen, koji je izjavio da je više od 70 odsto restorana otvorenih u Beogradu finansirano novcem koji je „opran“.
Sve banke koje posluju u Srbiji su, inače, dužne da preduzmu niz mera u odnosu sa sve svoje klijente. Dužne su da Upravi za sprečavanje pranja novca prijave svaku transakciju vredniju od 15.000 evra, ali ne samo to.
„Imamo zadatak da pratimo poslovanje klijenata i da sve neuobičajne i sumnjive aktivnosti prijavimo Upravi za sprečavanje pranja novca. Međutim, i sami primećujemo da perači para uvek traže nove i nove kanale gde njihovo ponašanje i ᾿poslovanje᾿ neće biti pod tako budnim okom. Inače, svaki vid legalnog poslovanja može da se zloupotrebi za pranje novca. On se može oprati na nebrojeno mnogo načina, a svi oni imaju jedan isti cilj – da nelegalno stečenu imovinu prikažu kao zakonitu“, objašnjava sagovornik „Nove ekonomije“.
Već dugo se za pranje para koriste i lažne fakture za uvoz robe.
„Kompanije vrlo lako transferišu profit iz jedne zemlje u drugu kroz takozvane transferne cene. Prenos profita se vrši kroz niže izvozne cene od vrednosti robe i kroz veće uvozne cene od stvarnih. Ova pojava predstavlja istinski međunarodni problem, jer se oko pet odsto godišnje vrednosti međunarodne trgovine, na ovaj način, preusmeri na egzotična osrtva. Koliko je ovo veliki problem i za nas, može se videti već iz statističkih podataka. Naš izvoz u određene zemlje, recimo susednu Mađarsku, svake godine bude niži bar deset odsto od statističkih podataka Mađarske o njihovom uvozu iz Srbije. I to je profit koji su neke kompanije ᾿ispumpale᾿ kroz niže izvozne cene od stvarne vrednosti na tržištu“, tvrdi naš sagovornik.
Uprava za sprečavanje pranja novca, koja radi kao jedan od organa Ministarstva finansija, član je međunarodne organizacije koja se bavi suzbijanjem ove vrste kriminala. Ipak, prema tvrdnjama svih dosadašnjih direktora te Uprave, objektivno problem je činjenica da ona, iako se bavi istraživanjem konkretnih slučajeva potencijalnog pranja para, nema mogućnost da pokreće postupke. To radi, pre svega, policija.
Poslednjih godina se u proseku kontroliše oko 150 slučajeva. Ovaj vid kontrole razlikuje se od postupanja Uprave kada radi na otkrivanju pranja novca na osnovu sumnjivih transakcija ili zahteva drugih državnih organa. U proseku se godišnje detektuje oko 800 sumnjivih transakcija, od čega polovina dođe do istražnog postupka.
Većina predmeta na kojima Uprava radi ima međunarodni karakter. Pošto je ovaj problem globalni, Srbija je, kažu u Upravi, izložena riziku i od domaćih i od stranih kriminalaca. Domaći perači koriste uglavnom ofšor zone, pa su im godinama omiljene destinacije za posao bile Kipar, Sejšeli, Kajmanska i Devičanska ostrva i Lihtenštajn. S druge strane, Srbiju za svoje poslove koriste italijanski i ruski mafijaši.
I razvijeni imaju glavobolju
Početkom svetske ekonomske krize epidemija pranja para proširila se i na države za koje se verovalo da su davno donele mehanizme koji će ih učiniti nezanimljivim onima koji se bave pranjem novca.
Tako se, prethodnih godina, Nemačka susrela sa neverovatno velikim brojem tužbi zbog utajene imovine. Privrednici su, naime, počeli da nude svoje bankovne račune za ilegalne poslove. Privučeni velikom provizijom, oni počinju da prihvataju da transferišu novac koji im pristigne na račun i proslede ga dalje, sve kako bi se sakrilo poreklo tih para. Nemačke službe su iznele podatak da volumen opranog novca u Nemačkoj poslednjih godina iznosi više desetina milijardi evra.
S druge strane, Italija koja ima, čini se, najozbiljnije iskustvo sa peračima novca, zahvaljujući nikad zaustavljenim mafijaškim, pre svega sicilijanskim, organizacijama, u svoj zakon unela je da sud i policija nisu ti koji moraju da dokazuju da je došlo do pranja para. Ukoliko iole posumnjaju, postupak dokazivanja pada na osumnjičenog.
Voće i otpad
Pre dve godine, tvrdi izvor „Nove ekonomije“, izdvojila su se dva nova, do tada nekorišćena, modela pranja para u Srbiji.
„Jedan od njih je da firma podigne keš sa svog računa kako bi, navodno, otkupili poljoprivredne proizvode – voće, povrće, bilje, stoku, a drugi je da se gotovina diže kako bi se otkupile sekundarne sirovine. Ovi pokušaji pranja su danas smanjeni, zbog stroge kontrole gotovinskih transakcija“, objašnjava izvor „Nove ekonomije“
Tekst možete pročitati i na websajtu javnapreduzeca.rs
Ovaj projekat „Javna preduzeća – milionski gubici u medijskoj tišini“ finansira Evropska unija kroz program „Jačanje slobode medija u Srbiji“ kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje EPTISA Servicios de Ingenieria.
Ovaj tekst je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadršaj ovog dokumenta je isključivo odgovornost Business Info Group, izdavača „Nove ekonomije“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
