Od zemlje bunkera do carstva majbaha

Letovanje u Albaniji privlači sve veći broj turista, kao poslednje skriveno mesto Mediterana, a ove godine i veliki broj Srba, kao jedna od retkih destinacija na kojima su u korona uslovima mogli da provedu odmor. Ako je neko zazirao, ovaj put će razbiti mnoge predrasude o ljudima u susednoj zemlji, bili oni Albanci, Grci, muslimani ili hrišćani…

Ako nekome albanska storija kreće iz „onih vremena“ kada je Ismail Kadare pisao „Kameni grad“, danas će se naći u jednoj potpuno drugoj priči koju je aktuelni premijer Edi Rama počeo da ispisuje još kao gradonačelnik Tirane, menjajući lični opis i sadržaj grada na čijem je čelu. Naime, ko je nekada kročio u zemlju bunkera Envera Hodže, pomislio je da se našao u svetu crtanog romana „Alan Ford“. Danas je to potpuno drugačija slika u kojoj su bunkeri turistička atrakcija, neretko oslikani ušima Mikija Mausa, osvetljeni i spremni za fotkanje kao uspomenu na vreme izolacije, spoljnih neprijatelja i albanske bede. 

Džamije i crkve obnovljene i u upotrebi, podsetile su me na jedan davni momenat boravka u selima iznad Sarande. Tada je već zlatna bista Envera Hodže srušena sa centralnog trga u Tirani, a strahovlada počela da puca pod nakupljenim buntom. Vladao je Ramiz Alija i baš tokom naše posete uzburkalo se sve, pojavili se ljudi u sivim odelima i onda on, a iznad njega crkva sa zakucanim vratima, oskrnavljenim zvonikom bez zvona… Naša domaćica, seljanka, iz dvorišta punog cveća, sa bunarom, držeći još uvek slatko sa vodom na poslužavniku, upitala je šefa s kojim se krunila diktatura, pokazujući na devastiranu i zabranjenu bogomolju: Šok Aliju, koje ste vi vere?

Do ovog sela nad morem danas vodi najsavremenija magistrala… Pred crkvom su se fotografisali mladenci. Dovoljno. Ovo letovanje otkriva mi novi put i ruho Albanije, koja se kao i sve zemlje regiona kandiduje za članstvo u evropskoj porodici. Sliku koju ponesete krstareći do svog turističkog odredišta, Albanci su se potrudili da pamtite, ugodno putujući najsavremenijim auto-putevima. Gradili su ih i američko–turski konzorcijumi. Takav auto-put je i onaj koji će vas za  maksimalno četiri sata vožnje od Prištine dovesti do Drača. Od Prištine do Vrbnice na granici sa Albanijom, auto-putem ima 80 kilometara i Albanci s obe strane granice zovu ga „put nacionalnog jedinstva“. Kažu da su ga finansirali „naši“, i očito ne samo „naši“, prijatelji iz UAE.  

Ova albanska letnja avantura nije nam otkrila samo lepote susedne zemlje, koja pokušava da se oslobodi balasta decenijskog siromaštva i balkanskog razvojnog usuda, već očito i razne veze, interesne sfere koje se prepliću u ovom našem regionu. 

Pored nezaobilaznog i očitog američkog uticaja, kolo ovde uz  već pomenutu dinastiju Bin Zajed, vodi i turski predsednik Radžip Tajip Erdogan. U srcu Tirane stoji nedovršena monumentalna džamija, koju je Erdogan finansirao, ali je zavrnuo Albancima slavine. Razlog je, kako kažu diplomate u Tirani, jednostavan. Erdogan traži prekid albanske veze sa njegovim najljućim protivnikom, uticajnim muslimanskim sveštenikom, imamom Fetulahom Gulenom.  

Koliko je sve nekako u ovom regionu povezano, shvatite kada se nađete u velelepnoj Valoni, drugom po veličini gradu kome su pokušali da daju sa ogromnim bulevarom uz more i palme nešto od šmeka francuske Nice. Naravno daleko  je od toga, ali jeste lepo i skuplje nego u južnijoj Sarandi. No vratimo se „iznenađenju“. Ako nemate keš, imate bankomat, a oni po centru su mađarske OTP banke. Ruka premijera Viktora Orbana očito da je pružena i Rami, a OTP monopolom ubira kajmak. Podigli 1.000 ili 8.000 dinara, odnosno leka, plaćate proviziju od 800 dinara… Dobro ugrađen interes banke.

 Kada je u pitanju gradnja, na sve strane se zida u albanskoj prestonici, ali i van nje. Ovde niko nikog ne pita odakle mu pare, a to je bilo očito i kada je ne tako davno gradonačelnik Tirane izneo podatke o broju najskupljih vozila u njegovom gradu. Spisak je brojao na hiljade majbaha, ferarija, rols-rojseva, bentlija, poršea… Običan svet najprivrženiji je mercedesu, koje god godine proizvodnje bio, a onda BMW-u. Logično se zapitate – odakle im pare?

Albance dok jedu ostrige i piju šampanjac na brdu iznad prestonice u jednom od elitnih restorana to očito ne zanima, ali ni one koji prodaju smokve, lubenice, paprike ili grožđe uz put, jer od Tirane do Drača, na obali Jadranskog mora, gotovo da nema slobodnog prostora. Mala privreda cveta. Retki su oni koji su nas u susretu ili prilikom kupovine pitali odakle smo.