Kada neko dođe da ga obučavamo za vozača, kažemo mu da ima dosta firmi koje traže vozače i uputimo ih, kako bi ostajali u zemlji. Međutim, dobiju posao i rade, ali je problem što se mnogo više nudi u inostranstvu. Kada pređu granicu, na parkinzima po Sloveniji im predstavnici transportnih firmi daju vizitkarte da se jave i odmah kažu koliko će imati platu, a ona je velika za naše prilike. I tako novoobučeni ovde rade nekoliko meseci, tek toliko da imaju praksu, pa odu.
Penzioneri danas vode glavnu reč u domaćem prevozu robe i putnika, jer nam šoferi odoše u Evropu, rečenica je Marijana Vukovića, vlasnika sistema auto-škola „Leson“ iz Bečeja, kojom se nameće misao da bi za slučaj da postoje biznis bajke, umesto na njujorškom Volstritu njihovi pisci inspiraciju prvo potražili u Srbiji. U svim čudima koja prate ekonomska i tržišna kretanja, a pre svega ona radne snage, dođosmo u situaciju da danas odavde nije samo odliv mozgova i mladih stručnjaka sa fakultetskim diplomama, već je pomama i za našim profesionalnim vozačima, nakon kojih nam Slovenci sad traže i poštare.
Odoše šoferi u Evropu za zaradom koja je nekad veća i od 3.000 evra. Po istoj matrici, kao i akademce i šofere iškolujemo, steknu malo prakse i, kako kaže Vuković koji ih obučava već skoro tri decenije, sa jednim „baj baj“ srpskoj uravnilovki, pređu najpre u susedne članice Evropske unije.
„Tako penzioneri danas vode glavnu reč u domaćem prevozu robe i putnika, jer mlađi profesionalni vozači odlaze. Došli smo u situaciju koja je ugrozila drumski prevoz ljudi i robe i opteretila vlasnike transportnih firmi sa kojima sarađujem, jer od 30 do 40 posto vozača čine penzioneri. Nakon odliva stručnjaka sa fakultetskom diplomom, danas odlaze i profesionalni vozači u Hrvatsku i Sloveniju. Ovde zarade oko 400 evra, u Sloveniji 2.000 evra, a više od 3.000 evra u nekim drugim zemljama zapadne Evrope. Biće još gore, ako se ne pristupi sistemskim rešenjima“, konstatuje u intervjuu za „Novu ekonomiju“ Marijan Vuković, vlasnik sistema auto-škola „Leson“ iz Bečeja.
On je pre 27 godina odlučio da mu obuka vozača bude biznis i da napravi tržišno pozicioniranu porodičnu firmu. Plan je sa suprugom Mirom i ostvario, pa danas u voznom parku jedini u zemlji imaju 35 vozila za sve kategorije, obuku za tri koje niko nema, pa u klupe i na poligon za vozače pristižu ljudi iz svih krajeva Srbije. Njihov „Leson“, kršten po francuskoj reči od koje je i nastalo čuveno međunarodno „L“ je među retkim auto-školama sa poligonom za A i B kategoriju, a izdvojili su novac da sledeće godine izgrade i za sve ostale.
Nova ekonomija: Mnoge auto-škole su u krizi, nemaju dovoljno polaznika, gase se…
Marijan Vuković: Drugi se nisu pripremili i očito nisu imali viziju. Zakon o radu auto-škola doneo je novinu da vozilo više ne može da se iznajmljuje, nego mora da bude u vlasništvu. Kada smo to shvatili, zasukali smo rukave i krenuli da nabavljamo vozila. Svake godine smo kupili po jedno, koliko su nam finansije omogućavale, jer smo se razvijali postepeno. Dobit koja bi se ostvarivala tokom skoro tri decenije poslovanja, nije se trošila na gluposti, nije bilo luksuziranja, nego smo ulagali u posao. Biznis povlači i društvenu odgovornost i društveno koristan rad, pa smo osnovali planinarsko društvo u gradu sa znamenjem slavne porodice Dunđerski. Supruga se posvetila planinarenju, a sa ostalim zaposlenima u firmi je počeo da radi i sin Miroslav.
NE: Da li je bio problem da i drugu generaciju zainteresujete za porodični posao?
Marijan V: Pratio je od malih nogu šta radimo i usmerio se i obrazovanjem u tom pravcu. Prvo je završio za auto-mehaničara, pa vozača… Dobar je vozač, predavač, instruktor. Na vreme je shvatio da mu je najbolje da nastavi ovaj biznis. Kada smo pravili poligon, u dogovoru sa njim sam doneo odluku da to bude behaton, pa me pitaju drugari zašto nije beton ili asfalt. Ja kažem: jednog dana, kad mene ne bude, a sin bude hteo sve da rasproda, može da izvadi behaton i proda ga u pola cene. I to je nešto. Šalim se, naravno da će nastaviti da razvija firmu, a kako je manjak vozača, biće tu puno posla.
Nastavak teksta možete pročitati u 45. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
RTB BOR NONSENS!
Gorući problem iz oblasti privrede svakako je RTB Bor, na čijem je čelu gramzivi preleetavčević sa stranke na stranku, a pod okriljem Vlada Srbije neprekidno od 2008. godine do današnjeg dana. Dovodio je u poseti RTB Bor puno ambasadora, predsednike Srbije i vlade, ključne ministre i državne sekretare. Gostio ih, a bogami i svojski, bez premca, ih lagao. Zauzvrat svi su mu bili lojalni, poremećen je normalni red, i upumpavali u RTB Bor pare poreskih obveznika, a gde su zatim završile ni blagi Bog ne zna osim Sosa i vlasti. U tom, najmračnijem periodu za RTB Bor od 1903. godine, izgrađena je nova topionica, kupljena rudarska oprema i sve je bajkovito i hvalospevno krenulo, jedino bakra nema i realnog profita. Nekada je RTB Bor proizvodio godišnje po 160 kt katodnog bakra, a sada je “napredovao” na oko 30 kt, troškovi proizvodnje neopravdano su duplo veće od cene na LME. Profit je prikazivan u zvaničnim dokumentima godinama, da bi Vučić shvatio(?) da ga njegov pulen lagao, vodao kao slepca po kamenje. Konačno je na snazi UPPR RTB Bor, kada su otpisana dugovanja i zapisana na grbači građana od devetsto miliona evra i ostaju dugovanja iznad trista miliona evra, koja takođe biće zapisana na leđa poreskih obveznika. Ne plaća se struja, rudarska renta, naknada izvođačima radova i tako redom. RTB Bor sa visokom nadrinaukom je doveden u ambis propasti. Umesto vlasti da se razračunaju sa upropastiteljem Spaskovskom, oni traže spašenje klečanjem i molbom kineza, a i oni nisu budale, znaju s kim imaju posla. Po svemu sudeći ostaje RTB Bor kao “kamen o vratu”, ne države i Vučiću, već narodu. Istorija RTB Bor se piše na veliko i užurbano!