Olako obećana prošlost

Tekuća godina je evropska godina kulturnog nasleđa i prilika da podignemo svest građana Srbije o kulturnom bogatstvu koje baštinimo vekovima i koje je imuno na političke, društvene, pa i klimatske promene. Ova evropska kampanja podseća građane našeg kontinenta da kulturno nasleđe pripada svima, čak i kad je ono u privatnom vlasništvu. Ovo je priča o tome kako Srbija čuva svoje kulturno nasleđe

Sećam se svog iskrenog iznenađenja kad mi je poznati pisac, potom i upravnik jedne beogradske biblioteke, ispričao priču o svom zastrašujućem otkrovenju. Kad je nekada davno opušteno otvorio izvesnu knjigu, njena slova su se raspala, iščezla, ostala je samo belina na papiru. Podišli su ga žmarci, obuzeo ga je panični strah da će sve jednom nestati, prestati. Kako sačuvati zapise, pitao se pre više od dvadeset godina. Biće da se mnogi prošli  kroz sličnu ili istu horor epizodu i rešili da brisanje preduprede. 

Za sada je spas od zaborava u digitalizaciji. O digitalizaciji u Srbiji i svetu, o njenom sada i budućnosti, ograničenjima, ambicijama, o medijskoj areheologiji, digitalnoj humanizaciji, za „Novu ekonomiju“ govore Tamara Butigan Vučaj, načelnica Odeljenja za razvoj digitalne biblioteke i mikrofilmovanje Narodne biblioteke Srbije i Adam Sofronijević, zamenik upravnika Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“. 

Ideja da će se digitalizacijom ostvariti povratak u prošlost, odnosno omogućiti da se prošlost oživljena kroz dostupnost digitalnih kopija artefakata virtuelno dodirne, vidi, čak i omiriše, svojevrsni je Eldorado za ljubitelje tradicije, hobiste, ali i istoričare i istraživače, smatra Adam Sofronijević. Razvijajući svoju tezu, citira istoričara Donalda Kejgana:  „Istoričari objašnjavaju stvari tako što pričaju priču.“ Digitalizacijom virtuelizovani artefakti sami po sebi ne čine priču, ali omogućavaju da je neko na osnovu njih lakše ispriča, kako bi se prošlost sagledala i spoznala, a ne puko ‘dodirnula’,  kako bismo oslobodili sebe od predrasuda sveta u kome živimo, jer bez istorije smo zatvorenici slučajnog mesta i vremena u kome smo rođeni“,  ističe Sofronijević ponovo apostrofirajući Kejgana. 

„Digitalizaciju kulturne baštine doživljavam kao pomoćnu aktivnost u procesu ‘pričanja priče o prošlosti’, koja olakšava ovaj proces, čini ga bogatijim i smislenijim, ali ne može biti zamena za njega, a ni učiniti od hobiste istraživača ili od amatera istoričara. Kao i svaka tehnologija i digitalizacija, uvođenjem u sferu proučavanja prošlosti, donosi velike prednosti ali i poneku opasnost. O očiglednim prednostima, suvišno je, možda čak i banalno, čini mi se, detaljno eksplicirati, ali vredi ukazati na opasnost od lakoće parcijalnog sagledavanja nekog perioda, događaja ili istorijske ličnosti. Lakoća kojom se putem pristupa digitalnom objektu može spoznati deo istine, izaziva da se ne produži istraživanje sve do sagledavanja celokupnog istorijskog konteksta, već da se na osnovu parcijalnog uvida olako donese zaključak, bez toga da on bude deo dobro promišljene i zasnovane priče o segmentu prošlosti koji se proučava. Stoga je, čini mi se, neophodno da paralelno sa razvojem tehnoloških mogućnosti digitalizacije, budu razvijeni i mehanizmi, pre svega obrazovni, koji će osnažiti korisnike digitalizovanih materijala da ove materijale smisleno i promišljeno koriste, ne podležući izazovima donošenja olakih zaključaka na osnovu parcijalnih uvida u prošlost“, upozorava Sofronijević. 

Univerzitetska biblioteka u Beogradu upustila se u avanturu stvaranja virtuelnih objekata kroz proces digitalizacije artefakata naučnog i kulturnog nasleđa 2008. godine, osnivanjem Odeljenja za razvoj i održavanje bibliotečkog sistema, digitalizaciju fondova i kulturnu delatnost. Zahvaljujući izuzetno bogatom fondu starih i retkih knjiga, proces digitalizacije bio je smislen, a zahvaljujući srećnim okolnostima i promišljenom upravljanju, primenjene metode i tehnike bile su savremene i optimalne u odnosu na raspoložive resurse. Počeci su bili skromni. Uključivali su jednog zaposlenog, bez formalnih kvalifikacija i kućnu opremu za skeniranje. 

Prvi period digitalizacije, do 2013. godine, obeležilo je kreiranje slika skeniranjem knjiga i ostalih materijala iz bibliotečkog fonda, a u narednom periodu do 2016. godine intenzivno se radilo na usvajanju tehnologija i razvijanju znanja potrebnih za izradu pretraživih digitalnih kolekcija.