Onlajn nastava bila promašaj

Sad su ogoljeni svi problemi u radu specijalnih škola. Da nije bilo roditelja, nastavnici ne bi mogli da sprovedu nastavu na daljinu

Marijana Milankov je mama bliznakinja, od kojih jedna ide u redovnu, a druga u specijalnu školu. Posle više od godinu dana iskustva sa njihovim školovanjem koje je podrazumevalo različite vidove organizacije nastave, Marijana iznosi utisak da je pandemija korona virusa samo potvrdila da je najveći teret brige o deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom na njihovim porodicama. I to ne samo kada je reč o obrazovanju, već i o zdravstvenoj zaštiti i svim drugim oblastima u kojima ova deca treba da budu tretirana kao ravnopravni članovi društva. 

Da je onlajn nastava bila neprimerena deci sa smetnjama u razvoju smatra oko 80 odsto nastavnika i roditelja koji su učestvovali u anketi portala Nova ekonomija (uzorak je činilo 70 anketiranih). Na pitanje sa kakvim problemima su se suočavali tokom pandemije, 18,3 odsto njih je reklo da dete nije dobijalo prilagođen materijal za učenje, nedostatak opreme je bio problem za 27 odsto ispitanika, sličan procenat navodi nedovoljnu informatičku pismenost, dok svaki peti kaže da je bilo teško poštovati epidemiološke mere. Preko 77 odsto roditelja i nastavnika nije imalo kome da se obrati za dodatnu podršku. Prosvetni radnici su pohvalili angažovanje  roditelja bez čije predanosti ne bi mogli da sprovedu nastavu na daljinu, a pojedini nastavnici su iskoristili prednost modernih tehnologija da osmisle zanimljive načine vežbanja gradiva. Ipak, teškoća je bilo mnogo više.

Školovanje u aktuelnim okolnostima ogolilo je sve probleme u radu specijalnih škola, smatra Dario Rosi, predsednik Udruženja „Autizam – pravo na život“, koji ne krije razočaranje odnosom nadležnih prema deci sa smetnjama u razvoju, ali i struke koja, kako kaže, radi upravo zahvaljujući ovoj deci. 

Sve na roditeljima

Učenici sa smetnjama u razvoju školuju se u specijalnim i u redovnim školama, po takozvanom individualnom obrazovnom planu (IOP) koji je prilagođen svakom detetu i njegovim mogućnostima. Period od marta do juna prošle godine, kada su sve škole u Srbiji bile zatvorene, pokazao je da je onlajn nastava apsolutno neprimerena za ove đake. Neposredne komunikacije sa decom najčešće nije bilo, a nastava je funkcionisala tako što su nastavnici slali materijale i uputstva, a sve ostalo je bilo na roditeljima. Bez obzira na to što je Ministarstvo prosvete u više dopisa obavestilo škole da su dužne da obezbede kontinuiranu podršku deci i učenicima iz osetljivih društvenih grupa. Nastavnici u redovnim školama su bili obavezni da prilagode materijale ovim đacima, apelovalo se i da se omogući psihološka podrška porodicama, lokalnim samoupravama je takođe sugerisano da se uključe i pruže pomoć ne samo što se tiče obrazovanja, već i zdravstvene zaštite i socijalne podrške. 

Ministarstvo je u saradnji sa Unicefom tokom proleća prošle godine sprovelo istraživanje o obrazovanju učenika iz osetljivih društvenih grupa u vreme vanrednog stanja. U njemu su obuhvaćeni i učenici sa smetnjama u razvoju kojih pohađaju redovne osnovne i srednje škole, kao i oni iz specijalnih škola. Podaci pokazuju da je prošle školske godine 96 odsto osnovaca i 97 odsto srednjoškolaca sa smetnjama u razvoju, upisanih u redovne škole, bilo uključeno u nastavu na daljinu. Oko 76 odsto ovih osnovaca i 87 odsto srednjoškolaca je pratilo TV ili onlajn časove, a za oko 20 odsto učenika u osnovnim školama su obezbeđeni alternativni vidovi podrške poput štampanih materijala i slično. Na tu podršku se oslanjao i svaki deseti srednjoškolac. Međutim, situacija u specijalnim školama je nepovoljnija – preko 70 odsto učenika škola za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nije bilo uključeno u nastavu putem praćenja TV časova, a gotovo polovina njih (45,6 odsto) nije imala interakciju sa nastavnicima putem onlajn platformi ili uz pomoć digitalnih alata. 

Prema rečima Tanje Ranković, rukovoditeljke programa obrazovanja u Unicefu, glavne barijere za praćenje nastave u pomenutom periodu su bile nedostatak informacionih tehnologija, manjak digitalnih kompetencija nastavnika, učenika i njihovih roditelja. Nastavnici iz škola za učenike sa smetnjama u razvoju su se u velikoj meri oslanjali na roditelje, imajući u vidu otežanu komunikaciju sa učenicima u onlajn okruženju.

„Veliki broj ustanova je u istraživanju naveo da je bilo teško nastaviti obrazovanje ovih učenika u odsustvu komunikacije uživo, odnosno da je često u slučaju ove populacije učenika teško prevazići nepostojanje svih aspekata komunikacije i oslanjati se samo na verbalni. Velikom broju škola je bilo veoma izazovno da održe motivaciju i pažnju učenika za nastavu na daljinu, jer u tom procesu često nisu mogle da se oslone na učešće roditelja, kako zbog njihovog nedovoljnog vrednovanja obrazovanja, tako i zbog manjka digitalne pismenosti i prepreka u uspostavljanju komunikacije“,  ističu u Ministarstvu prosvete.

Tanja Ranković podseća da je od početka pandemije nastava na daljinu zamišljena kao kombinovanje TV časova, interakcije nastavnika i učenika kroz digitalne učionice i onlajn platforme i samostalno učenje učenika. 

„Nije bila ideja da se nastava na daljinu svede na gledanje TV-a, već da se emitovanjem ključnih nastavnih sadržaja obezbedi dosezanje do najvećeg broja učenika  koji možda ne bi mogli da se uključe u onlajn nastavu.  Kao što nije bilo ni planirano da nastavnici iz redovnih škola svedu časove na TV kurikulum, tako je bilo i očekivanje da će nastavnici koji rade sa decom sa smetnjama u razvoju nastaviti da rade po IOP 2 koji se izrađuje za ove učenike. Unicef ne poseduje podatke o tome da li su nastavnici nastavili da rade po IOP 2 sa decom sa smetnjama u razvoju tokom prošle školske godine“,  kaže Tanja Ranković.

Na pitanje jesu li škole dobile adekvatnu podršku ili je sve bilo prepušteno ličnom entuzijazmu nastavnika, Tanja Ranković ističe da je od koristi bilo sve što je pre pojave kovida rađeno na digitalizaciji u obrazovanju. 

Diskriminacija dece 

Iako je nova školska godina donela olakšanje zbog otvaranja obrazovnih ustanova od 1. septembra, potezi nadležnih uoči završetka prvog polugodišta izazvali su revolt roditelja i bacili senku na njihove iskrene namere da se ovoj kategoriji učenika omoguće ravnopravni uslovi za obrazovanje.

„To je bio trenutak krajem novembra 2020, kada je zbog pogoršanja epidemiološke situacije doneta odluka da se specijalne škole zatvore, a istovremeno nastava u nižim razredima u redovnim školama nije prekinuta jer je procenjeno da je neposredan rad u učionici za njih izuzetno važan. Tako sam došla u situaciju da jednu ćerku pratim u školu, dok je njena sestra bliznakinja koja pohađa specijalnu školu morala da ostane kod kuće. To je za mene bilo veoma bolno i vrlo emotivno sam to doživela. Moja ćerka koja ide u specijalnu školu sve vreme nosi masku, u razredu ih je samo četvoro, svako od njih ima dodatnu podršku i u tom smislu je bilo moguće među njima napraviti distancu. S druge strane, u redovnoj školi između 10 i 15 učenika boravi i učionici“, kaže Marijana Milankov, ocenjujući da je ovim potezom napravljena gruba diskriminacija dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.

Pod pritiskom javnosti, a pre svega roditelja, Ministarstvo prosvete je ubrzo promenilo odluku, ali tako što je odgovornost prebacilo na škole, koje su mogle uz saglasnost organa upravljanja i pribavljeno mišljenje saveta roditelja i lokalnog zavoda za javno zdravlje da nastave da rade. Takođe je doneta odluka da boravci u svim specijalnim školama ostanu otvoreni. U Ministarstvu kažu da nisu prikupljali podatke na koji način su ustanove u tom periodu organizovale nastavu, dok sagovornici Nove ekonomije iznose nezvaničnu informaciju da najveći broj specijalnih škola nije promenio prvobitnu odluku. Kao sporno smatraju i to što nastave nije bilo, ali je radio produženi boravak.

„Neshvatljive su mi te odluke i mislim da je i defektološka struka zakazala i da su sami sebi sasekli granu na kojoj sede. Razumela bih da su postupili ljudski i rekli da se plaše da dolaze u školu da se ne bi zarazili, ali se nisu poneli kao profesionalci, nisu zaštitili struku i nas roditelje kao partnere u procesu obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju. To naknadno izjašnjavanje saveta roditelja nakon donete odluke je bilo licemerno. Poštenije je bilo da smo se izjašnjavali o bezbednosnom aspektu, odnosno da li smo za to da naša deca idu u školu zbog epidemiološke situacije, a ne da li smo ili nismo za onlajn nastavu“, smatra Marijana Milankov.

Ogoljeni problemi dece sa autizmom

Dario Rosi ističe da su roditelji dece sa smetnjama u razvoju svesni da problemi postoje i da su stalni, bore se sa njima, ali je uvek postojala nada će se ako dođe do situacije stani-pani nešto promeniti i da će im neko pomoći. 

„Pandemija je razvejala i poslednji tračak te nade, jer je odnos prema našoj deci gori nego u redovnim okolnostima. Sada su ogoljeni i razotkriveni svi problemi koji postoje prema deci sa smetnjama u razvoju, a pogotovo prema deci sa autizmom“,  kaže Rosi.

On konstatuje da se od obrazovanja dece sa autizmom diglo ruke, napominjući da je to u suprotnosti sa svetskim trendovima i istraživanjima koja su pokazala da se čak i deca sa najvećim teškoćama mogu dovesti u funkcionalno stanje i učestvovati u svakodnevnom životu na primeren način. 

„Što se tiče obrazovanja, specijalne škole su segment koji je zanemaren. Već 10 godina pričamo o neophodnosti reforme specijalnog školstva. Ono je moralo biti reformisano da se ne radi po programu redovne škole već da toj deci pruža obuku u nečemu što je njima važno za život, kako da se što više osamostale. Umesto toga oni uče biologiju, hemiju, fiziku…“, priča Rosi.

On kaže da se onlajn nastava svela na slanje materijala i zadataka imejlom i viberom, te da se u nekim slučajevima otišlo u drugu krajnost, da se deca koja i inače zbog svog stanja provode previše vremena „uz ekran“ i nemaju previše kontakata sa spoljnim svetom, sada dodatno vezuju za njega. Rosi ne krije da je razočaran jer je u ovoj situaciji svako gledao da zaštiti sebe, a roditelji dece sa smetnjama u razvoju su u večitom rascepu između svojih profesionalnih obaveza i brige o deci. Iako su škole od januara otvorene, Rosi kaže da mu se pojedini roditelji žale na neformalni pritisak razrednih starešina koji ih zovu i iz dobre namere i brige za dete savetuju da možda nije pametno da ga šalju u školu. 

Sumirajući školovanje u pandemijskim okolnostima, on zaključuje da su najviše izgubila deca, a da su neki drugi interesi postali važniji, što je za roditelje najveće razočaranje.