Potreba za dizanjem zidova je duboko vezana za potrebu da se definišemo. Identitet se uvek određuje u odnosu na nekog drugog: mi smo mi zato što nismo neki drugi. Stoga je kontakt sa strancima neophodan: on pomaže u samodefinisanju. Iako ovaj proces nema ničeg lošeg, istorija pokazije da u periodu ekonomske i političke nestabilnosti, ti isti stranci bivaju sredstvo populista čiji je cilj da skrenu pažnju sa stvarnih problema. Da ne postoje, strance bi trebalo izmisliti
Britanski časopis Independent je u avgustu objavio članak o „avganistanskom Pikasu“, desetogodišnjem dečaku izbeglici koji održava prvu izložbu svojih crteža kako bi skupio novac za lečenje bolesnog srpskog dečaka koga je upoznao tokom svog boravka u Srbiji.
Ova vest je svakako dirljiva i pokazuje da humanost ne poznaje ni etničke ni starosne granice. Međutim, ona je zanimljiva i zato što ukazuje na drugačiji odnos između migranata – izbeglica i lokalnog stanovništva. Zar migranti nisu ti koji obično traže pomoć? Kako to da oni sad pomažu lokalnom stanovništu?
Migrantska kriza s kojom se Srbija i ostatak Evrope suočavaju je već ustalila stereotipnu sliku o migrantima koji dolaze u Evropu kako bi koristili sve blagodeti uređenih evropskih država. Ne treba, naravno, zaboraviti inicijative civilnog društva koje insistira na razlici između izbeglica i migranata i bori se da pokaže drugačiju sliku o krizi i pomogne ljudima. Ovakve inicijative, nažalost, teško mogu da promene dominantni diskurs.
Migranti i stranci su idealna meta jer se na njih može svaliti sva krivica za društvene probleme: oni donose nestabilnost, nesigurnost, oni kradu poslove poštenim građanima. Ova metoda je vrlo laka jer migranti teško mogu da se brane: često nemaju odgovarajuće papire, rade na crno za daleko manja primanja, ne znaju dobro jezik i ne usuđuju se da se suprotstave. Korist od prisustva migranata je i simbolična: njihova različitost nas podseća na to ko smo mi kao većinska grupa, šta je to što čini „srž nacije“ i zbog čega ti isti migranti neće moći da se uklope. Izjave Viktora Orbana i drugih srednjoevropskih lidera obiluju stereotipima o iskonskim evropskim vrednostima koje migranti iz dalekih krajeva nikad neće moći da usvoje.
Priča o vrednostima koje su srž „evropske civilizacije“ može da izazove cinični smeh kad se uzme u obzir istorija Evrope koja obiluje „bratoubilačkim“ ratovima naroda koji sada čine veliku i srećnu evropsku porodicu. Čak i oni koji ne vole istoriju, sigurno znaju za dva svetska rata u koje su ti isti evropski narodi uspeli da uvuku narode sa drugih kontinenata, pre svega zahvaljujući svojim kolonijalnim imperijama. Zanimljivo je kako do juče ljuti neprijatelj danas postaje brat, a neki drugi narod preuzima ulogu stranca od koga se treba čuvati i dizati zid. Čemu ta potreba da se večito dižu zidovi?
Istorija je puna takvih primera: u starom Rimu je „metus hostilis” označavao strah od neprijatelja, unutrašnjeg ili spoljnog. Taj strah se povećavao sa ekonomskim posrtanjem Rima jer je postojala sve veća potreba da se traži krivac za ekonomske i druge društvene probleme. Krstaški ratovi u srednjem veku su takođe bili dobar način da se privremeno zakopaju ratne sekire unutar Evrope i da se bori za neke „više“ zajedničke ciljeve. Moderna istorija nije ništa manje inspirativna u tom smislu: savremeni ratovi koji se vode protiv spoljnih neprijatelja su odličan način da se skrene pažnja s nekih gorućih unutrašnjih problema.
Nastavak teksta možete pročitati u 43. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
