Na početku da krenemo od toga kako smo se našli ovde gde smo se našli. Čini mi se da mi živimo u jednom institucionalnom rasulu, naše društvo je u svakom pogledu u jednom privrednom, demografskom, kulturološkom, obrazovnom sunovratu. Postavio bih pitanje građanima šta oni misle ko je za to kriv, kako smo se našli ovde gde smo se našli? Ja mogu da kažem ono što mislim iz perspektive građanina, da smo sami krivi za to što se nalazimo tu gde se nalazimo, kaže Ognjen Radonjić, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Kako objašnjavate tu našu krivicu?
Ono što se meni čini jeste da kada slušate taj javni diskurs i kada se pokrene bilo kakva politička debata, bar kada su u pitanju protivnici ove vlasti, s jedne strane se govori da je ova vlast besprizorna i bezočna, a da je opozicija nesposobna i iz toga izvodim zaključak da su zapravo drugi krivi. Ja bih, recimo, predložio da krenemo od jednog elementarnog pitanja: da krene svako od sebe i postavi pitanje – šta sam ja to učinio ili sam propustio da učinim zbog čega živimo u ovom rasulu. Po mom mišljenju, mi smo kao građani dopustili jednu višedecenijsku korupciju, pri čemu ne mislim na korupciju u bukvalnom smislu reči, nego mislim i na takvu korupciju da smo prosto sami zatvarali oči pred ogromnim problemima sa kojima smo se suočavali, samo zato što nam je u tom trenutku tako bilo lakše, odnosno ugodnije i onda smo naravno vremenom počeli da se navikavamo na sve gore i gore, i kao građani smo u tome učestvovali. Naravno, čast pojedincima. Zašto to govorim? Neke istupe videli smo tokom pandemije korone. Ovde su lekari goloruki zapravo poslati u borbu protiv epidemije i imali ste prijavu – otvoreno pismo protiv direktora klinike Dedinje, to je bila neka grupa zaposlenih, niko se nije tu poimence potpisao; imali smo Anu Lalić, vašu koleginicu koja je završila u zatvoru zbog anonimnih dojava da nema opreme, itd. Kada je ona završila u zatvoru, žestoko je reagovala vaša struka novinari, čak i opozicija je reagovala, ali se ne sećam da je iko iz KCV reagovao i da je javno rekao da je to što je ona napisala istina. Jedna velika bruka, neviđena bruka tokom ove pandemije je slučaj mlade Jovane Popović. Imamo i masovni egzodus, znači da oni koji prosto ne žele da žive u ovakvom sistemu masovno napuštaju zemlju, a među njima je veoma mnogo mladih i to je naš ogroman problem, jer se na taj način značajno crpi naš demokratski kapacitet u budućnosti.
Opozicija je nesposobna, a vlast bezočna?
Stvarno nije lako biti opozicija u ovom režimu. Imali smo pandemiju i tu je kod građana pojedinačno rasla neizvesnost, posebno zbog dvosmislenih i trosmislenih poruka koje je slao krizni štab i koje su slali političari. Rasli su strahovi građana, primarni instinkti su uzeli primat i normalno da su grupe haotičnije funkcionisale i da se suzio prostor za jedno zrelije razmišljanje. Drugo, opozicija je već godinama pod baražnom paljbom i u tom smislu imam neko razumevanje za njih.
Imate razumevanje, ali posao opozicije je da bije bitke ispred građana.
Hajde da krenemo od sebe i da vidimo koji je naš deo krivice jer nama to ostavlja mogućnost u budućnosti, ako smo mi krivi i ako se zbog nas desilo ovo institucionalno rasulo, onda je u našim rukama ključ. Ja stvarno mislim da su protesti, kada su krenuli, bili vrlo kratkog daha i da su građani mislili da će to vrlo brzo da se završi. Smatram da i mnogo bolja opozicija teško da bi bila u stanju da artikuliše nezadovoljstvo građana. Sa druge strane, gde opozicije greši? Opozicija pravi velike greške u svom nastupu – njihovi nastupi su ad hominem, oni se bave samo jednim čovekom.
Akademik Vladimir Kostić izneo je ideju da se pokrene dijalog u društvu. Ima li mogućnosti da se sedne i razgovara sada posle svega?
Ta priča o dijalogu je stara skoro dve godine. I jesu vođeni neki dijalozi na FPN-u posredstvom Fonda za otvoreno društvo, doduše ne znam ko ih je delegirao za to i na osnovu čega su preuzeli tu ulogu i koji su ishodi tih pregovora. Ne vidim da se išta promenilo, osim što je popunjeno članstvo saveta REM-a, koji sad simulira žive sednice, simulira demokratsko odlučivanje, a u stvari radi sve po starom. Video sam da su sada izneli neki smešan izveštaj, besmislen izveštaj da je SzS bio najviše zastupljen u medijima. Eto. Što se tiče SPC kao posrednika, da Ustavom nisu razdvojena svetovna i duhovna vlast, čini mi se da bi SPC bila najbolji koalicioni partner ove vlasti. Što se tiče SANU, ona se nije nešto oglašavala, čast izuzecima, pretpostavljam da su zadovoljni svojim sinekurama i nema potrebe da se sukobljavaju sa vlašću. Da biste bili posrednik, ne samo da morate da budete kompetentni, nego morate da imate moć da sprovedete odlučeno, da implementirate u delo. Da li je to EU? Smatram da jeste, međutim pitanje je kolika je njihova zainteresovanost. Mislim da se u ovom trenutku sve vrti oko Kosova i da njih demokratija kod nas ne zanima i da će oni sve podrediti tom cilju.
Da li možete da zamislite Đilasa, Boška Obradovića, Jeremića, Janka Veselinovića, Lutovca, koji sede sa Vučićem, Dačićem i Vulinom i razgovaraju o demokratiji u Srbiji?
Ono što je, čini mi se, česta greška u našem javnom diskursu odnosi se na to da je dovoljno da sednu i da razgovaraju. Sad sam to čuo i od vas. Nije dovoljno da se sedne i razgovara, jer kako oni razgovaraju videli smo u TV emisijama kada uglas pričaju sa sagovornikom, onda se proizvodi kakofonija. Potrebno je da budu spremni da saslušaju. Bojim se da tu nema prostora za razgovor i zato ću na ovo pitanje odgovoriti odrično. Pogledajte kako oni funkcionišu, koji je princip njihove vlade – oni brzinom munje ispaljuju laži i uvrede, a onda kako bi to posle opravdali, opet brzinom munje iznose nove laži i uvrede.
Nastavak teksta možete pročitati u 71. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
