Pametna zaštita interesa

Da bi jedna kompanije imala uspeh u svom lobističkom poduhvatu, neophodno je najpre da definiše šta želi da postigne. Nakon određivanja cilja, na primer – izmena određene direktive EU, treba da mapira ko su potencijalni saveznici, a ko protivnici, da utvrdi na koga treba uticati i kako, ko donosi odluke i zašto, i kada se na njih može uticati. Sve su to pitanja i dileme koje mora da reši pre nego što uopšte počne da lobira

Piše: Marko Drajić, autor knjige ʺKorporativno lobiranje u Evropskoj unijiʺ

Lobiranje, uticaj, interesi, evropske institucije, korporacije, udruženja, procedure i pravila su neki od elemenata koji čine proces odlučivanja u Evropskoj uniji. Oni koji taj proces poznaju, svesni su njegovih prednosti i nedostataka, dok oni drugi treba da razumeju da nije savršen, ali da je učešće u njemu neophodno, ukoliko brinu o svojoj budućnosti.

Donošenje odluka u evropskim institucijama ne sme da bude tema koja je u domaćoj javnosti ograničena na floskule o ʺpreobimnoj birokratijiʺ, ʺbesmislenim proceduramaʺ i ʺnametanju pravilaʺ. To je neodgovorno jer kompanije, ali i svi građani Srbije, treba da znaju da je lobiranjem moguće na te odluke uspešno uticati, ma koliko bili obeshrabreni iskustvom u svojoj zemlji. Što je najvažnije, na evropske institucije je moguće i treba uticati već sada. 

Lobiranje u institucijama Evropske unije je tekovina njenog razvoja i rezultat potrebe da odluke koje se odnose na 500 miliona ljudi budu utemeljene na njihovim interesima. Institucionalna tražnja za znanjem o tome kako neku oblast urediti i ponuda informacija o njoj od strane građana je u srži lobiranja. To je praksa kojom se u evropskim institucijama trenutno zvanično bavi gotovo 11.500 subjekata – od sindikalnih do religijskih organizacija. Ipak, skoro polovinu ukupnog broja lobista čine oni koji se bave zastupanjem poslovnih interesa. To dovoljno govori o značaju odluka ovih institucija za poslovanje kompanija u Evropi i širom sveta i važnosti izgrađivanja lobističkih kapaciteta za uticaj na njih. 

Da bi jedna kompanije imala uspeh u svom lobističkom poduhvatu, neophodno je najpre da definiše šta želi da postigne. Nakon određivanja cilja, na primer – izmena određene direktive EU, treba da mapira ko su potencijalni saveznici, a ko protivnici postavljenog cilja, da utvrdi na koga treba uticati i kako, kako se odluke donose, ko ih donosi i zašto, i kada se na njih može uticati. Ona mora da poznaje i tehnike lobiranja – da li će ʺigratiʺ ofanzivno ili defanzivno, formalno ili neformalno, direktno ili indirektno. Da li joj je taktika dobra? Kakav joj je imidž? Da li poseduje dovoljno informacionih resursa potrebnih onima na koje želi da utiče? Sve su to pitanja i dileme koje mora da reši pre nego što uopšte počne da lobira.

Preduslov za uspešno lobiranje je poznavanje procedura donošenja odluka. Zbog svoje uloge u zakonodavnom procesu, u Evropskoj uniji su najčešća meta lobista Evropska komisija, Evropski parlament i Savet EU. Jedan od glavnih zadataka Evropske komisije je kreiranje i predlaganje pravnih akata, a Evropskog parlamenta da ih zajedno sa Savetom EU usvaja ili menja. 

Lobisti imaju najviše šansi da utiču na određenu odluku kada je ona u početnoj fazi donošenja u rukama činovnika koji su na nižoj hijerarhijskoj lestvici. Zato oni, pored toga što se sastaju sa poslanicima Evropskog parlamenta, komesarima i šefovima generalnih direktorata, znaju da je jednako važno i da pišu njihovim pomoćnicima, da učestvuju u radu različitih komiteta, odbora, radnih tela na kojima se predlozi odluka formulišu.