Drama „Leni“ u Bitef teatru, o životu i delu slavne Leni Rifenštal, rediteljke svetskog glasa i družbenice Adolfa Hitlera, mogla bi se uzeti kao povod za pitanje – može li se odvojiti delo od njegovog autora i može li neetičan čovek stvarati etična dela
Drama, ili multimedijalni triptih „Leni“ o životu i delu slavne Leni Rifenštal, u režiji Tatjane Mandić Rigonat, u Bitef teatru nudi bar pet mogućih gledišta na temu, pa se komotno može nazvati i „Nemački rašomon“. Može i srpski, jer je veza ili njen nedostatak između umetnosti i propagande, novinarstva i manipulacije, bezvremen/a i slep/a za geografske granice.
Dakle, imamo tu Leni (Vladica Milosavljević), rediteljku svetskog glasa, kojom ispiraju usta i oni što nikad nisu gledali njene filmove, na ime neupitne veze sa Hitlerom. Ali, u insertima iz „Olimpije”, ako se zanemari ideološki predznak, sve je tako harmonično i lepo, baš kao što je ona tvrdila da je jedino zanima. Nakon što je ideologija, čiju je estetiku stvorila, srećom po čovečanstvo – izgubila. Međutim, ne sasvim, glave te hidre se i dan-danas pomaljaju ispod raznog kamenja. Zato je Leni, zakonski rehabilitovana, ali nikad oslobođena odgovornosti, još uvek aktuelna.
S druge strane je Džoni Karson (Goran Jevtić), američki TV voditelj i komičar, nameran da svoju sagovornicu u šou-programu (koji gleda 15 miliona ljudi), prorešeta po pitanju njene prošlosti. Možda su mu argumenti i validni, ali je način na koji vodi razgovor, prosto rečeno – seljački. Sve zarad sopstvene popularnosti, što stvara fašizam druge vrste, teror nad ličnim viđenjem i dobrim ukusom auditorijuma. O njemu ne znamo koliko o Leni, ali je tipičan predstavnik svoje branše. Stoga je i Džoni vrlo savremen.
Iz gledališta izlazi i izvesna Berta (Branka Petrić), neizgovorljivog prezimena, nemačka penzionerka na ekskurziji u SAD. Šest je sati čekala na kartu za emisiju, pa liči na naše penzose što ne preskaču indijske i turske TV serije, „Farmu“, „Parove“…. Ona je politički determinisana, nacionalno osvešćena, što je paralela najvećem delu našeg biračkog tela. Zato je i njoj pravo mesto u predstavi.
Svi su u tom studiju, uključujući i Leninog asistenta (Nenad Heraković), mladog i nadobudnog, pa time logičnog reprezenta današnjeg kulturnog miljea, manje ili više spremnog za televizijski megdan. Ne bi Leni, međutim, u njemu ni učestvovala da deo života i stvaranja nije provela sa Nubima. Pa sad hoće da namakne neke parice za snimanje filma.
Ako se Rifenštalova i odbranila inteligencijom i elokvencijom od napada Džonija, i „advokature“ slučajno zalutale Berte, ne uspeva od Suzan Zontag (Katarina Marković), američke spisateljice i političke aktivistkinje. Ona knjigu koju Rifenštalova promoviše ovom prilikom, secira bukvalno od korica do korica. Zaključak podugačkog traktata je da je Leni u svom „safariju“ po neprohodnim planinama južnog Sudana, samo presvukla fašističku odoru. Ideal crne uniforme zamenila idealom tamne kože.
Ni tu nije kraj rašomonijadi. Na ekranu se pomaljaju lica srpskih javnih radnika i svi ponešto kažu o liku i delu Leni Rifenštal. Neki vide samo lepotu, neki službu propagandi, a neki večiti nemir i nepraštanje samoj sebi. Publika je predstavu pozdravila mlako, ni ja nisam previše tapšala. Ali, moj razlog nije bio nezadovoljstvo, već zatečenost večitim dilemama.
Da li je umetnost bez etike „kič“, ko što sugeriše reditelj Srđan Dragojević? Da li nemoralan čovek može biti veliki umetnik? Šta je moralno u stvaranju, a šta suprotno? Da li je svako snimanje filmova, slikanje slika, vajanje kipova – neka vrsta politike?
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetosmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
