PAZI ŠTA ŽELIŠ

“Soko Banja, Soko Grad, dođeš star, odeš mlad”. Ima li prozaičnijeg početka priče o gradiću i centru turizma na mestu gde Ozren i Rtanj svojim obroncima prave kotlinu koju napajaju lekoviti izvori, od ovog citata Branislava Nušića? Nema. Pa opet, upravo ta konstatacija slavnog pisca i očevica sokobanjskih čudesa, povlači želju da bude lično proverena, za šta se nedavno pružila prilika grupici novinara, mene uključujući.

Već po odvajanju sa auto-puta napaćenoj gradskoj duši biva lakše, jer ako ovde i ima neke muke, dobro je skrivena razbeharenim dvorištima. Što si bliži Sokobanji oči alavije gutaju prirodu, svu u zelenim tonovima. Bovansko jezero jedva se vidi od gustine krošnji, zelene se i brda, dok je i rtanjska piramida zarasla u nabujalo šiblje do neprepoznavanja oštrica vrha. A zeleno, kažu, opušta, što je prvi korak ka svekolikom oporavku.

I ulazak u sobu hotela (Zeleni grad) oslobađa dela stresa, sigurajući da u naredna tri dana neće biti ni spremanja ni kuvanja. Ljubaznost osoblja čini da se gost oseća poželjnim i poštovanim, pa i ovo ide naruku okrepljenju samopoštovanja. Krov hotela, a poprište koktel-partija, nalik je travnatoj bašti, pa sebi delujemo još uvaženije. Kao upali u film o bogatim i srećnim ljudima.

Kratka šetnja pre večere sugeriše da takvi možemo i postati, jer započinje neobična nagradna igra, zvana Maraton želja. U programu je, naime, obilazak mesta za koje se veruje da sadrže sile, dovoljno potentne da ispune snove, ali i jednokratne prohteve. U ovoj prilici, naš dolazak na te punktove biće verifikovan pečatom, overeni papirići biti stavljeni u kutiju, odakle će se izvlačiti imena dobitnika – nečeg što organizatori neće sad da otkriju. Sve kulije i kulije, atmosferski ali i bukvalno, jer veče pokraj Moravice počinje da ježi kožu.

U takvim uslovima, i još je prethodno danima padala kiša, ko će da se blatnjavim putićem penje do najvažnije ispuniteljke želja, Bogorodice sa Hristom, prirodno uklesane u stenu? Naše (gospodske) nožice neće, jer je previše rizično, po viđenju organizatora. Zato će oni Presvetoj uručiti naše cedulje, kad se vreme stabilizuje. Možda je ovo previše ugađanja, ali i došli smo da danemo dušom.

I korzo vuče na mladost, nevinošću balona, suvenira, sladoleda, šećerne vune… u ponudi na svakom koraku. Kafići i kafane prepuni su, prolaznici se jedni drugima smeše u pešačkom mimohodu. Kod amama čudan prizor daje doživljaj ekskluzivnosti: na zidiću sedi jedan deda (i za sitni novac, bačen ispred njega) jednom rukom svira frulu, a drugom harmoniku. Još posebniji dar tog čiče jeste to što frulu ume da svira i izdišući na nos. Hilarious, što bi se reklo na engleskom, ovde još nepotrebnom jer je gro klijentele domaće provinijencije.

Tek je amam čudesan, i estetski i simbolično. Prvobitno napravljen rukom turskih osvajača u 15. veku, ponovo je zablistao po naredbi kneza Miloša Obrenovića, poznatog uživaoca u banjskim resursima, i idejnog tvorca vaučera za turističke usluge. Danas se koristi i jedno i drugo, amam jer je opet obnovljen u istom duhu, dve godine nakon što je „glumio“ u filmu „Zona Zamfirova“, a vaučer – jer nam se može. Tako će svi kapaciteti biti puni do kraja leta (što donekle dovodi u sumnju tvrdnju da smo siromašan narod, s obzirom na to da je vrednost vaučera svega 15.000 dinara, te da treba još štošta doplatiti).

U amamu ne uživamo tada, jer valja večerati, a onda i žurkati se, po programu. Objekat je opet filmski – na kaskadnoj terasi, pokraj Vrelskog potoka sa omanjim vodopadom. Na stolu se puše razne đakonije, kojima prethodi aperitiv, pa udarih po „žutoj osi“. Ona pitka, kao melem, a daje na snazi i samopouzdanju. Onda još i (isprva nesimpatičan) bend zasvira nišlijsku nekada epsku poemu, a sada hilarious smešnu pesmu manje poznatu u ostatku Srbije. Stoga ponosno ustadoh i s njima zapevah: „Udavija se jedan nišlijski kalfa u Nišavu baš kod Brzi brod. Izlegnuše svi nišlijski majstori, kalfe da idu da vidu Aleksu, utopija se…“. Dakle, na trenutak sam bila zvezda večeri, što me je dopunski oraspoložilo.

Ali, vrag je tada odneo šalu, osladiše mi se (duple) rakijice. Sećam se još delića atmosfere, a potom se budim, obučena i sama u sobi. Zaključih da sam napravila neku glupost, čim mi je cimerka, a ujedno i prijateljica, negde otperjala. Međutim, nemam osećaj krivice, svojstven mi u sličnim situacijama. Cimerku pozovem jednom, dvaput, napišem SMS pun vapaja, i ništa. Konačno je nađem na doručku. U kratkim crtama reče mi da sam obrukala i nju i grupu, kao i da nisam zaslužila da mi kaže šta sam to skaredno uradila. Gledam je belo, dok krivica kreće da peče, jer nikad se ne zna sa tim crnim rupama u sećanju.

Pokunjeno sedoh u ćošak drugog kraja restorana. Prvo je stigao Cane, autor reportažne emisije Prostor, koji me je prosvetlio: bila sam vesela i simpatična, dogod se ekipa nije udružila da me vodi na počinak. Onda sam počela da se bunim, sve pomahnitalije, dok me snaga nije izdala, pa su morali da me bukvalno odnesu u krevet. U tom klinču valjda sam rekla nešto pogrešno toj mojoj bivšoj cimerki (a čini se i bivšoj prijateljici), što navodno niko drugi nije čuo.

Dobro, možda sam malo preterala i što sam menadžerki hotelskog kompleksa spočitala „loš programski koncept sa sedećom i stajaćom varijantom“ zakuske, usled koga smo mi (novinari) morali da čekamo na stolice, da ne bismo upali u nepovoljniji deo neoturističkog nacrta naše zabave. Pljucnula sam naglas i tzv. influensere, deo ciljne grupe organizatora, pored nas i predstavnika turističkih agencija, ali i tu sam imala pravo, gledajući sa aspekta zaštite svoje struke. Razbila sam dve čaše (nisam pitala da l’ slučajno ili namerno). Inače sam bila „vesela i simpatična“, svi ponoviše.

Premda je doručak poslužen po principu da zdravlje ulazi na usta, i da je bilo svega, pa maltene i od ptice mleka, jedva da sam gricnula buter kiflicu. Nije mi išlo ni sa prevozom do Ozrena, jer su rezervacije za kvadove već bile završene, isključujući novinarsku grupu, koja je otišla kombijem (bez mogućnosti da se otvori prozor, te upućenom na nezdravi klima-uređaj). Nisam ponela ni ceduljicu da mi nadležni udare poslednju ćagu za Maraton želja. Zaboravila sam i telefon, te ne uspeh da uslikam vodopad Ripaljku od punih 17 i po metara, što je još jedno od ovdašnjih prirodnih magija. Aktuelno osvedočenih, jer baš tad započe potpuna preobrazba moje (i tuđe) ličnosti.

Gledajući tu vodenu silu što udarajući u tlo zamamno penuša, i s njom usklađeno dišući, počnu da me napuštaju misli, pa i ona o krivici. Tek sam kasnije saznala da to olakšanje dugujem i izvesnim materijama koje luči ozrensko drveće, pa je Sokobanja i vazdušno lečilište za mnoge tegobe, očito uključujući i duševne. Jer, misao koja se iz te ne-misli iskristalisala, bila je da „šta god da sam rekla onoj (bivšoj) prijateljici, bila je (moja) istina“. Uostalom, istina jedino toliko vređa da „optuženog“ tera na beg.

I drugi su postali drugačiji, pažljiviji, saosećajniji. Kolege su me, još pomalo smušenu, tešile i hrabrile, u fazonu – to svakom može da se desi (da se odvali od alkohola), što me dodatno osnaži. A Slavica Hinić, šef naše parade kao inicijatorka Umetničkog press karavana, pod čijom zastavom svakih malo putujemo, utrefi pravo u poentu – da u meni čuči neka guka tuge, pomalo i samoubilačke, što se kao i sve drugo može isceliti. I tako mi lakne još malčice.

Posle ručka i kratke dremke (u oslobođenom krevetu), sasvim sam se preporodila, i navalila na pisanje ovog teksta. Da svoju ponovo stečenu vitalnost još malo učvrstim, odem da se banjam u turskom kupatilu, u bazenu s isceliteljskom vodom od 40 stepeni Celzijusa. Ne izdržah dugo, jer ponovo sam bila željna konkretnije akcije. I to mi se momentalno pružilo. Izlazeći iz amama naleteh na bivšu cimerku. Prostreljasmo se pogledima, bez ijedne reči. Ma bila u krivu, ispuni me zadovoljstvo sobom što se nisam  povukla pred inače rogatijom koleginicom (obe smo jarčevi u horoskopu).

Na svečanu večeru uz dodelu nagrada nije mi se išlo, uglavnom zbog zadovoljstva razvojem ovog teksta. Još je moja soba imala veličanstveni pogled (ako se zanemari urbani deo prizora što najavljuje ekspanziju Sokobanje u pravcu Vrnjačke, pa i Zlatibora). U daljini, ali tako da kao da možeš da ga dohvatiš rukom, sijalo je nebo poslednjim zracima sunca koje je tonulo za Slemenom. Tu je bila i kafa, moj novinarski afrodizijak. Pomislih – toliko sam srećna, da mi više ništa ne treba.

A šta ćemo sa svečanom večerom i priključenijem? S jedne strane – red je da ih pohodim, a sa druge – ne da mi se. Ipak odoh. Jedino slobodno mesto bilo je baš do one još uvek uvređene koleginice, eks-prijateljice i eks-cimerke. Da joj ne stajem na muku svojim prisustvom, ali i da ne slušam (drugi) bend koji je krenuo da cepa po narodnjacima, napustih slavljeničku trpezu. Vratih se svom pisaniju. Slavici iskucah „izvini“ u poruci, znajući da će me razumeti.

Tek eto ti ubrzo njenog poziva. „Dobila si prvu nagradu na Maratonu želja, vaučer za sedam dana boravka u Sokobanji, za dve osobe“, čestitala mi je od srca. E, to je ono što se zove ironija sudbine, u svom punom značenju.

Jer, ona skrivena tuga, samoubilačka, odnosi se prvenstveno na žal zbog nemanja partnera (što pijanstvo samo prividno leči, a suštinski retraumatizuje). Stoga nemam „drugu osobu“ za potpuno uživanje. Zatim, iako je Sokobanja neosporno lepa i lekovita, meni se za ono malo dana odmora ide na more, po imperativu celog organizma.

To me opet podseti da s jednom prijateljicom redovno igram igricu ponavljanja sintagme „hoću nagradno putovanje“ u mobilni telefon, kako bi nam svemogući Google ovo izdejstvovao. Tada prozreh i da treba biti krajnje precizan sa željama, te podvući Guglu precizno željeni cilj „nagradnog putovanja“.

„Omaška“ najpoznatijeg sajta za pretraživanje interneta (a možda i prisluškivanja), povukla je odluku da vaučer poklonim nekom potrebitijem za sokobanjskim čarolijama. Meni je to maleno mesto već donelo dovoljno.

Da sam neka faca, nagradu bih prosledila onoj mojoj eks-cimerki, na ime pretrpljenog duševnog bola. Ili bih povela Caneta, koji me je ionako (pijanu) preneo preko praga apartmana. Ali dadoh ga nekom trećem, da se ratosiljam svakog suvišnog razmišljanja.

Gde će me to uplitanje u sudbinsko kolo sreće nadalje voditi, ostaje da se vidi, ali ne uskoro. Jer, treća i najvažnija želja upućena Bogorodici, dugoročnija je i dalekosežnija, i zahteva moj aktivni angažman. Podmlađena po Nušićevom receptu, biću kadra da je poguram.