Pisanjem protiv zaborava

Da poznati glumac Milan Caci Mihailović nije zapisivao anegdote i šale velikih imena srpskog glumišta, ko zna da li bismo znali ono što predstavlja pravo blago, a to su zanimljive situacije koje naši glumci nisu odigrali na sceni, već van nje, kada se spusti zavesa. Decenijama je zapisivao dogodovštine velikih ljudi i glumaca, teško ih je sve nabrojati a ne izostaviti nekog. Pisanje je njegov hobi, ali i mnogo više od toga jer knjiga „Cacijev uspomenar” predstavlja ozbiljno štivo i svedočanstvo jednog vremena.

Njegov talenat za pisanje prepoznat je u nižim razredima osnovne škole, a možda i ranije. Život ga je odveo na drugu stranu, postao je glumac, upisao se u legendu, ali ne samo svojom primarnom profesijom. Za njegov „Uspomenar” se traži karta više gde god da igra, jer je knjigu pretočio u veče zabave i smeha. Za Novu ekonomiju prisetio se kako je počeo da piše.

„Još dok nisam slutio koji će moj životni poziv biti, pisao sam, valjda kao i mnoga druga deca, pesmice i pričice. Mojoj braći i meni majka je mnogo čitala još dok nismo znali da govorimo, čini mi se. Verovatno je i to uticalo da, čim sam savladao prva slova, pokušam da sročim i koji stih. Inače, glavna ličnost, junak mog detinjstva, bio je čika Jova Zmaj. I danas pamtim te čarobne stihove. I ne samo njegove. Kasnije, u gimnaziji, čuvenoj Šestoj beogradskoj, imali smo ozbiljnu literarnu sekciju. Imali smo i školski list. Zvao se Smotra. Kada su mi prvi stihovi objavljeni u omladinskom listu Mladost, bila je to posebna radost“.

Iako je u Atelje 212 došao da igra, a ne da piše knjige, nije ni slutio da će baš tu nastati knjiga, a kasnije i predstava, kao omaž jednom vremenu i ljudskim gromadama kojih više nema.

„Kada sam te davne 1972. ušao u to čudesno pozorište Atelje 212 i postao njegov član, presudili su ti izuzetni ljudi koje sam zatekao. Ne zna se ko je bio zanimljiviji, duhovitiji. Bila je to prava reprezentacija duha na jednom mestu, takva koncentracija talenata, čarobnih umetnika uvek spremnih da nasmeju, da naprave kalambur. Dugo bi potrajalo kada bih krenuo da navodim ta divna, jedinstvena imena. Našli su utočište u mojim uspomenarima da se nikada ne zaborave.“

ODAVNO SMO ZASLUŽILI NEKU MIRNU LUKU U KOJOJ BISMO SE BAVILI SAMO SVOJIM POSLOM, ONIM ŠTO NAJBOLJE ZNAMO I UMEMO, ALI NE DAJU NAM PRIMITIVCI, LOPOVI, KRIMINALCI, PREVARANTI. I NA TO MORA DA SE STAVI TAČKA

I kad je zapisivao anegdote i razne zanimljive situacije, dugo nije znao da će to postati knjiga i predstava. Odluku da objavi doneo je nekoliko decenija pošto je postao član Ateljea 212.

„Odluka da objavim sve ono što sam zapisivao gde sam stigao, došla je posle više decenija provedenih u Ateljeu 212, kada sam shvatio da je to prebogat materijal koji na najlepši način priča priču o jednom vremenu kog više nema. A već 10 godina te priče se mogu čuti i sa scene, odskora baš na pravom mestu, što bi se reklo ’na mestu zločina’, gde na sceni ’Petar Kralj’ imam svoje veče pod nazivom ’Cacijev uspomenar’. Tu se nikad ne zna koje ću priče pričati, koliko će veče trajati, ko će se pojaviti kao gost. Jedino je izvesno da će biti lekovitog smeha, smeha do suza”, kaže Mihailović.

Kada bi čuo nešto zanimljivo, gledao bi da to zapiše na bilo čemu gde olovka ostavlja traga. I danas ponešto unese u kompjuter. Inspiracija mu ne manjka, a u krugovima u kojima se kreće uvek ima šta da pribeleži.

„Uvek se nalazio prostor –  salveta, parče izgužvanih novina, nekad i važan dokument,  da se zabeleži taj ’zlatan prah koji iza sebe ostavljaju veliki duhovi’, kako je davno, govoreći šta su to anegdote, rekao francuski filozof Volter. Jer, ako se ostavi za posle, to najčešće odlazi u zaborav”, priseća se Caci.

Glumac nikada ne odlazi u penziju, a to potvrđuje i Mihailović. Kako kaže, nema osećaj da je u penziji, a u prilog toj izjavi svedoče i mnoge predstave u kojima danas igra.

„Igram u pet beogradskih pozorišta, imam sedam naslova. U Madlenijanumu igram dve zanimljive predstave –  ’Žanku’ i ’Valcer poručnika Nidrigena’. U pozorištu Slavija igram dva Nušića. U Narodnom pozorištu preko 200 puta smo odigrali ’Suze su OK’ Mirjane Bobić Mojsilović, u Ateljeu 212 ’Cacijev uspomenar’. U Akademiji 28 igram, nećete verovati, već 40. sezonu ’Ženske razgovore’ Dušana Radovića.“

U školi nije voleo vikend, u pozorištu nije voleo slobodan dan, a ni godišnji odmor. Rečju, uživa u životu, a uživao bi, kako kaže, još više.

„Nažalost, ima onih koji bi da nam to uskrate i to čine već preterano dugo. To im nikada neću oprostiti, jer umesto da radim nešto lepo i korisno, redovno trošim svoje vreme odlazeći na proteste jer osećam da je i to moja dužnost. Moramo da mislimo na one koji dolaze i borimo se protiv svega negativnog zbog njihove budućnosti. Voleo bih da nije tako, odavno smo zaslužili neku mirnu luku u kojoj bismo se bavili samo svojim poslom, onim što najbolje znamo i umemo, ali ne daju nam primitivci, lopovi, kriminalci, prevaranti. I na to mora da se stavi tačka.“