Plastika je dobra, dok ne postane otpad

Već danas je jedemo, pijemo i udišemo. Uprkos globalnoj svesti o negativnom dejstvu plastike, njena proizvodnja će do 2060. godine porasti za najmanje 80%. Stanje je neodrživo, problem višeslojan a rešenje, bez ućešća svih strana, nedostižno

Kao i druga tržišta, proizvodnja plastike se oporavila od pandemije i svet je nikada nije koristio više. Globalno tržište ovog materijala generiše više od 600 milijardi dolara prihoda i nastavlja da raste. Prema podacima udruženja proizvođača Plastics Europe, proizvodnja je u 2022. premašila 390 miliona tona. Podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) kažu: 460 miliona.

Plastika devastira prirodu. Da bi se razgradila, potrebni su vekovi. U međuvremenu završava u zemlji, biljkama i životinjama: u preko dve trećine ribljeg ulova nalazi se plastika, a ove godine je kod morskih ptica ustanovljena bolest „plastikoza“, koja razara utrobe uginulih ptica u kojima se, u devet od deset slučajeva, pronalaze ostaci plastike.

To ne čudi, pošto svakog minuta u okeanima završi pun kamion otpada. Čuveni „tepih od smeća“ u severnom Pacifiku koji je tri puta veći od Francuske nosi, prema merenjima organizacije Ocean Cleanup, preko 80.000 tona plastike.

Ovakvih „plutajućih država“ ima još četiri, ukupna količina plastičnog otpada u okeanima procenjena je na oko 200 miliona tona. Troškovi koje trpe turizam, ribarstvo i poljoprivreda, uz javne projekte čišćenja, prema konsultantskoj kući Deloitte, iznose i do 19 milijardi dolara.

Ni sa njom, ni bez nje

Plastika je osmišljena sredinom 19. veka zbog oskudice prirodnih materijala, a komercijalni uspeh stiče početkom dvadesetog. Nakon Drugog svetskog rata upotreba plastike počela je eksponencijalno da raste, zamenjujući drvo, staklo, papir i metal, a naročito od 1973. kada je osmišljena PET boca od poliestera. Najpre su njima flaširana gazirana pića, a ubrzo, tragom profita, i negazirana. Godišnje ih se u svetu proizvede oko 500 milijardi.

To je logično: plastika je jeftina. Za razliku od stakla, laka je i ne lomi se. Za razliku od kartona, vodootporna je i ne raspada se – bar ne za naših života. Ima i daleko niži ugljenični otisak, tj. količinu štetnih gasova koji se njenim proizvodnjom i transportom emituju, nego materijali koje je zamenila.

Plastika je dobra – sve dok ne postane otpad. Tada postaje problem i za ljude, a njen uticaj na zdravlje preciziran je 2020. godine, kada je genetičar Miodrag Stojković sa kolegama objavio da nano i mikro čestice plastike dospevaju i u embrion, ugrožavajući razvoj srca, pluća i očiju, ali i metabolizam.

Svest prati regulativa. Evropska unija je poslednjih godina usvojila niz direktiva o zaštiti životne sredine. Na primer, do 2030. godine barem 55% PET ambalaža moraće da se reciklira, a trećina svih flaša moraće da bude od reciklirane plastike. Na deponije neće smeti da ode otpad koji može da se spaljivanjem pretvori u energiju ili reciklira. Ovo se odnosi i na staklo, čija bi upotreba mogla da „živne“.

„Tim propisima o plastici otvorio se put za upotrebu staklene ambalaže“, objasnio je za Novu ekonomiju Slobodan Krstović, direktor Odeljenja za održivi razvoj u NALED-u. Kružni tok stakla je veoma važan jer se, kako navodi, reciklažom jedne tone stakla „štedi čak 50% vode i 40% energije potrebne za proizvodnju nove staklene ambalaže, dok se zagađenje vazduha smanjuje za petinu“.

Ipak, uprkos merama, tražnja za plastikom u EU raste. Tokom 2021. godine proizvedeno je 50,3 miliona tona, 400.000 više nego pre njihovog usvajanja. Prosečna potrošnja plastike u Zapadnoj Evropi iznosi 150 kg po stanovniku, preko dva puta više od globalnog proseka.

Jedan deo rešenja viđen je u bioplastici (polietilen furanoat), proizvedenoj uz preradu šećerne trske i drugih kultura. Njena proizvodnja je 2022. iznosila 2,2 miliona tona i raste, ali nije čarobni štapić. Iako prefiks „bio“ sugeriše nešto prirodno i neškodljivo, stvar je složena. Sama definicija je fluidna, pa se pod bioplastikom podrazumeva plastika koja je zasnovana na bilju, kao i obična, ali biorazgradiva. To što je neka plastika „bio“ ne znači da je biorazgradiva. Prema Plastics Europe, čak 49% proizvedene bioplastike nije.

Zato je, prema rečima Milice Lukić, istraživačice-saradnice i doktorantkinje na Geografskom fakultetu u Beogradu, najvažnija prevencija otpada. „Moramo radikalno da promenimo način na koji koristimo plastiku i smanjimo njenu upotrebu, na svakom nivou“, kaže Lukić. To podrazumeva, kako ističe, promene i na strani ponude. „Delimično rešenje vidim i u ekološkom dizajnu ambalaže i proizvoda, što podrazumeva da budu od potpuno reciklabilnih materijala.“

Reciklaža: iluzija ili rešenje

Reciklaža je najbolja strategija za mnoge, ali ne sve: prema američkoj organizaciji Greenpeace, reciklaža je „ćorsokak“ koji kapitalisti promovišu kako bi održali štetno poslovanje. Rešenje vide u konceptu ponovnog punjenja i upotrebe (refill & reuse).

Prema Milici Lukić, ponovna upotreba je korisna u borbi protiv jednokratnosti mnogih, svakodnevnih proizvoda. „Zato su nam potrebni i tzv. ’retro centri’, gde bi građani mogli da predaju upotrebljive stvari koje više ne žele da koriste, a koji bi nakon sitnih prepravki bili dostupni drugima. Oni nisu retkost, postoje u Austriji, Hrvatskoj itd“, navodi Lukić. Ponovno punjenje je, kako dodaje, uobičajeno kod kozmetičkih preparata ili higijenskih sredstava za domaćinstvo.

„Ta praksa je nedovoljno prisutna, a pruža puno potencijalnih prednosti. U Srbiji postoje brendovi koji pružaju uslugu punjenja, npr. šampona za kosu.“

Udeo reciklirane plastike u globalnoj potrošnji je 2016-2022. porastao sa dva na deset odsto, što je solidno, imajući u vidu globalni porast plastike. Premda će trend opstati, reciklaža nije svemoguća, a često je i kontroverzna. Najpre, reciklažni kapaciteti ne mogu da isprate proizvodnju plastike. Postoje mišljenja da je neophodno povećati ulaganja kako bi reciklaža obuhvatila svu proizvodnju.

„To je zabluda“, napominje Lukić. „Postoje tipovi plastike čija je reciklaža tehnički i finansijski vrlo zahtevna, poput polivinil-hlorida (PVC) ili polistirena, tj. stiropora“, navodi ona. Veliki izazov je i tretman predmeta koji sadrže više različitih tipova plastike, jer se reciklažni pogoni najčešće specijalizuju za jedan tip. Takođe, plastika i bioplastika se zbog hemijskih razloga ne mogu tretirati zajedno, što otežava razdvajanje naoko identičnih PET i PEF boca.

Ono što se konačno reciklira, ne može se koristiti za sve. Prema Evropskoj agenciji za hemikalije, plastika sadrži i do 400 različitih aditiva koje mehanička reciklaža ne uklanja. Zato se u recikliranu plastiku ne pakuje hrana. Taj problem rešava hemijska reciklaža, ali je preskupa.

Gde smo mi

Pred Srbijom je puno prostora za napredak. Stopa reciklaže iznosi oko pet odsto, što je više nego u BiH ili Crnoj Gori (1-2%) ali daleko manje nego u Sloveniji (50-60%).

Prema mišljenju sagovornika, jedno od rešenja je depozitni (kaucijski) sistem za povrat ambalaže. U njemu, potrošač plaća dodatno za samu ambalažu, koju može za novac da povrati na predviđenom mestu. Time troškovi upravljanja otpadom sa svih poreskih obveznika prelaze na proizvođače i potrošače.

„Takav sistem se zaista pokazao kao najefikasniji način za sakupljanje ambalaže od napitaka i tamo gde je uspešno primenjen, omogućio je povrat preko 90% ambalaže stavljene na tržište“, navela je Lukić. Građani su, prema Krstoviću, snažno zainteresovani da doprinesu reciklaži, što je pokazao projekat „Upravljanje staklenom ambalažom na Zapadnom Balkanu“ koji je NALED sproveo sa partnerima.

„Količina sakupljenog stakla povećana je za 90% u jedinicama lokalne samouprave gde je sprovođen projekat“, istakao je Krstović. To daje razloga za optimizam i kada je reč o plastici. Međutim, prema Lukićevoj, nije dovoljno samo uvesti i „prepisati“ rešenje iz neke EU zemlje. „Važno je uzeti u obzir odlike lokalnog tržišta, ali i osvrnuti se na tuđa iskustva kako bismo izbegli njihove greške“, navodi ona.

Depozitni sistem je složen i neostvariv bez učešća sve tri strane: građana, države i privrede. „Treba raditi na jačanju ’sistema produžene odgovornosti’ – odgovornosti kompanija da ambalaža koju proizvode bude reciklabilna, da se lako može sakupiti i usmeriti na dalju preradu. Za to je neophodno i proširenje infrastrukture za primarnu separaciju otpada, tj. posebnih kontejnera za ambalažu koja se može reciklirati, ali neće odlaziti u depozitni sistem“, objašnjava Lukić.

Resorno ministarstvo je, navodi Krstović, započelo konsultacije u vezi sa uvođenjem depozitnog sistema. „U njemu bi građani Srbije bili najdirektnije uključeni u proces reciklaže pa bi, i na taj način, porasla svest o značaju pojedinca kao učesnika u zaštiti životne sredine.“ Tokom jeseni se očekuje formiranje radne grupe za izmenu Zakona o ambalaži.

„Praksa drugih zemalja govori da je od izmene regulative do pune primene depozitnog sistema potrebno da prođu dve do tri godine. To znači da značajnu nadogradnju sistema ne možemo očekivati pre 2026. godine“, rekao je Krstović.

Gde je svet

Od sve plastike ikada proizvedene, gotovo 60% proizvedeno je nakon 2000. godine.

Gde je srž problema, ako upotreba plastike – uprkos pojačanoj svesti, regulaciji i brojnim inovacijama – nastavlja da raste? Proizvodnja plastike snažno je povezana sa rastom BDP-a.

Zato će reciklirana plastika ili bioplastika zadovoljavati samo deo tražnje, koja neprekidno raste.

„Najveći problem je ta stalna potreba za eksponencijalnim rastom. U svetu gde posledice klimatskih promena već sada osećamo na svojoj koži, ne može se više insistirati na tome. Potreban nam je potpuni zaokret ka cirkularnoj ekonomiji. O njoj se danas puno govori i zaista postoje primeri dobre prakse. Međutim, to su i dalje izuzeci“, ističe Milica Lukić.

Cirkularna privreda, za razliku od linearnog, „uzmi-napravi-baci“ modela koji danas dominira, promoviše održivo upravljanje resursima i minimalizaciju otpada, a depozitni sistem jedna je od njenih ključnih karika.

Koja kesa je zaista ekološka?