Po čemu će ljudi da te pamte?

U srži datog fenomena je strah od sopstvene smrti, objašnjavaju psiholozi u istom novinarskom tekstu. Zbog toga, tvrde, o pokojnicima i menjamo mišljenje nabolje, jer se spremamo za sopstveni odlazak sa ovog sveta u što boljem svetlu. Naučni zaključak se poklapa sa mojim: svako o tebi misli ono što hoće dok si živ, bez obzira na to koliko ima veze sa tvojom pravom ličnošću

Po čemu će ljudi da te pamte, pitala me nedavno jedna drugarica. Malo starija, pa bi se očekivalo i mudrija. „Sigurno ne po novinarskim tekstovima“, dodala je, a sve u cilju mog usmeravanja ka umetnosti u kojoj takođe dejstvujem.

Znam da nije ništa loše mislila, kao i da nema ljudskijeg pitanja od ovog, pogotovo u „nekim“ godinama, kad svi život sumiramo. Ali i inače.

Međutim, ja sam se naljutila. Uvredila, pod jedan, što me onda ne ceni u mom osnovnom pozivu, a pod dva, što mi kroji kapu u smislu projekcije budućnosti. Treće – bi mi malo neprikladno da se ona o tome brine u mom slučaju, a ne i u sopstvenom.

Ali, evo, prolaze dani, a meni se to njeno pitanje vraća i uznemirava me. Da sam zaista dobra u novinarstvu, kao što ponekad mislim, davno bih ušla u anale, ili bi me bar neko zaposlio. Sa nazoviumetnošću stvar je još tragičnija, jer tzv. skulpture pravim od propadljivih materijala. Nisu kao one od kamena, klesane da traju večno, i moram da računam da će ih neko smatrati i đubretom. A ne artefaktima koji samo sticajem prilika nisu među muzejskim eksponatima.

Ipak je red da budem sasvim iskrena: nije da nisam pomišljala da će me jednog dana neko volšebno otkriti. Ali, ako ikako može za života, da imam neke asne, moralne i finansijske. Kad umrem, džaba mi. Stoga i dalje ne shvatam težnju da budeš zapamćen: šta ima Van Gog od toga što mu se dela prodaju za milione, kad je za života bio neshvaćen. Što ga ipak nije sprečavalo da stvara, sve i ako postignutim ni sam nije bio zadovoljan.

Svesno htenje da uđeš u istoriju (ako više nisi mlad i naivan) tumačim kao pretenziju ega, koji se uvek busa da se dokaže i sebi i drugima. I tu nema granica, sve do klanja i kasapljenja, što mnogi primeri pokazuju. Zar nije dosta da te se bližnji sećaju po vrlinama, repliciram onoj drugarici u mislima.

Međutim, uvaljena „buva“ mi ne da mira, pa reših da je nadigram. I da zamenim teze: kad bih ja bila na njihovom mestu, šta bih izvukla kao svoju najbitniju karakteristiku? Vrednu trajnog belega.

To što sam draga, kako me je možda samo ime odredilo? Ali, to i nije neki razlog za pamćenje, toliko se dobrih i dragih zaborave odmah posle sahrane. Ili što sam vredna? Smešno. I potpuno nedostojanstveno, premda je ovekovečilo Aliju Sirotanovića, najmarljivijeg rudara svoga doba. I njegovu primedbu da mu ne treba ništa, osim „veće lopate“. 

Ili bih da me pamte što sam uporna? (Sporadično) šaljiva u vidu crnog humora? Uvek spremna za akciju? Iskrena? Topla i srdačna? Sve to jesam, ali ništa od toga nisam natprosečno. Ili, ako ćemo da se razbacujemo duhovitošću, da li zaslužujem mesto u kolektivnoj memoriji kao neko ko po pola sata nije mogao da se odluči kojim će putem da krene do namerene lokacije? I pola je života proveo u traženju zagubljenih stvari po kući i torbi? 

Pomalo se i izbedačim svojom neautentičnošću, pa sve to lepo opet potisnem. Skoro pa zaboravim.

Kad, pre neki mesec odem da intervjuišem pisca Marka Vidojkovića. Bio mi je jedno kratko vreme urednik u Plejboju i nekom nakaradnom kompanijskom listu, što, naravno nije bio povod za razgovor, već Markova nova knjiga.

Dođem pre vremena, dok je moj sagovornik debelo kasnio. I taman kad se maših za mobilni da proverim zakazani termin, da se možda negde nisam prešla, da l’ u času, ili lokaciji, kad eto ti Marka na vratima. „Baš sam htela da vidim kad smo se dogovorili, pročitala sam tvoju poruku sa pola mozga“, izustih pre no što promislih.

Nastavak teksta možete pročitati u 50. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.