Počnimo ljubav iz početka

Problem sa samoizolacijom je u tome što ona čoveka ne samo da uvlači u depresiju, već ga čini i objektivno nemoćnijim i ranjivijim

Svet, a posebno Srbiju, je preplavila „epidemija“ opšteg nepoverenja jednih u druge, apatije i anomije (odsustva vrednosti). Uprkos svakodnevnom iznošenju činjenica o krivičnim delima, zloupotrebama i obmanama od strane ljudi na pozicijama vlasti i moći, ipak većina ostaje „mlaka“, pasivna i „uspavana“. Postavlja se opravdano pitanje, kako to da su ljudi tako indiferentni? Da li ih ne pogađa što je svet postao jedan kriminalni brlog? Da li se ne brinu za budućnost svoje dece? A, ako se brinu i ako ih nepravda i zlodela pogađaju, zašto onda ne urade nešto u vezi sa tim? Zašto se ne pobune?

U tekstu koji sledi pokušaćemo da damo odgovor na ova pitanja, sa psihološkog stanovišta, iz ugla pojedinca i njegovog doživljaja nepravde i prevare. 

Većina stručnjaka iz oblasti socijalnih nauka (ne samo psihologije), kao jednu od osnovnih karakteristika čoveka ističe njegovu društvenu prirodu. Ne samo da smo mi ljudi po svojoj prirodi skloni saradnji i udruživanju, nego je ta naša karakteristika ono što nas je dovelo ovde gde smo u odnosu na druge životinjske vrste. Zahvaljujući udruženoj i planskoj akciji, akciji vođenoj zajedničkim mislima i idejama, mi smo kao vrsta zagospodarili svetom. 

Iako mnoge životinje poseduju veću fizičku snagu od nas, ipak smo mi u tom „nadmetanju“ pobedili i zagospodarili svetom (ovde se nećemo baviti moralnim aspektom ove činjenice, tj. da li je to dobro ili loše, opravdano ili neopravdano).

Dakle da bi uspeli u nekom velikom projektu ili ideji, ljudi moraju da se udružuju. A da bi se udruživali, potrebno je da imaju poverenje jedni u druge. Bez određene vrste i stepena poverenja u druge, čovek se izoluje i otuđuje. Kada ne verujemo nikome, onda se „zatvaramo u svoja četiri zida“ i sve probleme pokušavamo da rešimo sami. 

Problem sa samoizolacijom je u tome što ona čoveka ne samo da uvlači u depresiju, već ga čini i objektivno nemoćnijim i ranjivijim. Jer, ne zaboravimo, glavna snaga čoveka dolazi od udruživanja i saradnje na zajedničkim projektima i idejama. 

Depresija koja se javlja kao posledica samoizolacije je dobro poznat fenomen u psihopatologiji. Čovek je po svojoj prirodi društveno biće. Kada se izolujemo, onda prkosimo svojoj prirodi, a to se „plaća“ psihopatološkim simptomima, konkretno osećanjem besmisla, beznadežnosti, hronične tuge, apatije i osećanja praznine…tj. depresijom.