Jedan broj ljudi, posebno onih na vlasti, misli da nas je u ovoj pandemiji kriza najmanje pogodila. Ako bismo gledali statistički, mogli bismo s tim da se složimo, jer su u Evropi stope pada više nego u Srbiji. Druga strana medalje je da je mogućnost apsorpcije krize, mogućnost bržeg oporavka veća kod razvijenijih ekonomija. One lakše mogu da podnesu i pandemiju i ekonomsku krizu, nego siromašne ekonomije. Kod poređenja treba imati u vidu i nivo razvijenosti i nekada je besmisleno tumačiti samo gole statističke pokazatelje bez konteksta.
Kriza je pogodila sve ekonomije sveta, neke manje, a neke više. To pre svega zavisi od toga koliki su troškovi zdravstvenog sistema. To se ne odnosi samo na lečenje obolelih od kovida, već i na raubovanje celog zdravstvenog sistema i posledice koje ćemo tek imati zato što ljudi ne mogu da se leče od drugih bolesti na normalan način. Te troškove niko ne uzima u obzir.
Na globalnom nivou svet se polako oporavlja, ali ono što je poslednjih decenija bila prednost preko noći je poništeno. To je ogromna povezanost među kompanijama. Vlasnici kompanija su selili proizvodnju tamo gde im se najviše isplatilo i gde su imali druge pogodnosti. Recimo, tamo gde je slaba zaštita radnika, gde nema sindikata, gde ima zakona, ali koji se baš i ne sprovode, pre svega u vezi sa ekologijom… Te zemlje su po pravilu siromašne pa ih dugoročno umiranje od zagađenja ne brine toliko koliko umiranje od gladi.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
