Polako se širi krug mušterija

Dizajneri keramike ne mogu naći posao u Srbiji jer ne postoje velike fabrike, industrija keramike je nerazvijena. Kao samostalni umetnici ne bismo mnogo postigli u ovom poslu, zato smo počeli udruženo da radimo i prodajemo naše predmete u Srbiji i regionu, kaže Iva Brkić, koja je zajedno sa kolegama otvorila galeriju umetničke keramike 

Potrebno je: pripremiti materijal, oblikovati, staviti glazuru, dekoraciju i uključiti peć na 1250 stepeni. U usijanoj peći, prema tom receptu, peče se keramika. Radovi šest mladih umetnika–keramičara, ne nalaze se samo u njihovim ateljeima, već su plasirani na tržištu. Po  završetku Fakulteta primenjenih umetnosti zajedno rade u okviru udruženja već tri godine i u iznajmljenom izložbenom prostoru u Beogradu prodaju svoje radove.  

Pored umetnosti, talentovani su da se snađu u teškim uslovima, nisu imali dovoljno novca i prostor su opremili tako što su donosili svoje stvari od kuće, nameštaj, stolove koje su restaurirali, šmirglali, gletovali, krečili zidove i napravili police. Sve su sami uradili osim postavljanja električnih instalacija i u početku su uložili smešnu sumu novca, svako od njih doneo je po 150 evra. 

Unikatne predmete prave i prodaju u Galeriji 1250 u Čumićevom sokačetu: Iva Brkić, Miona Stefanović, Marija Seman, Ivana Špoljarić, Bojana Jokmanović i Igor Stangliczky. Teško je, kako kažu, opstati na tržištu, ali da se nisu udružili kao samostalni umetnici ne bi mnogo postigli, a da se zaposle u Srbiji kao dizajneri keramike prosto je nemoguće. Štaviše, poslednjih decenija keramičari u Srbiji ne mogu naći posao jer je industrija keramike propala i zato samo nekoliko studenata godišnje i upisuje taj smer. 

Nova ekonomija: Kulturna scena u Srbiji je zapostavljena, koliko je ekonomski održivo baviti se prodajom umetničkih predmeta od keramike? 

Iva Brkić: Kad smo završili Fakultet, svi smo želeli da nastavimo da se bavimo ovim poslom i pošto smo prijatelji još sa studija, odlučili smo da otvorimo zajedničku galeriju. Izložbeni prostor iznajmili smo u Čumiću i osnovali udruženje da bismo mogli da se bavimo proizvodnjom i promocijom keramičkih predmeta. Kulturna scena u Srbiji je potonula i ljudi generalno nisu upoznati sa keramikom, za većinu prva asocijacija na keramiku su pločice u kupatilu. Zato što nisu ni imali gde da vide kako izgleda moderna keramika, osim na velikim izložbama zajedno sa drugim postavkama. I naša radnja je donedavno bila prva galerija umetničke keramike u Beogradu, gde autori izlažu svoje radove. Kasnije je otvoreno još nekoliko takvih izložbenih prostora u prestonici. Za ove tri godine poslovanja zaključili smo da je održivo baviti se ovim poslom, u našem slučaju koliko radimo toliko i zaradimo. Ispostavilo se da u Beogradu ima dosta ljudi koji prepoznaju kvalitet i umetnost i tako da smo uspeli  da opstanemo na tržištu. Ipak, da radimo u nekoj drugoj zemlji rezultati bi bili mnogo bolji, na primer, kad uporedimo cene sa cenama u drugim zemljama. Recimo, jednu šoljicu koju napravimo, mi prodajemo za četvrtinu cene u odnosu na cenu u Holandiji, u našoj galeriji šolja košta u proseku oko 10 evra, dok se u Holandiji keramičke šoljice prodaju za više od 50 evra. Holanđani kažu da ako bi oni prodavali takvu šolju za desetak evra, kupci bi mislili da je kineska, jer tamošnji potrošači su spremni da plate više za jedan umetnički predmet. Ipak, svesni smo da u Srbiji ne možemo da imamo iste cene kao na tržištu razvijenih zemalja, ali iako smo cene prilagodili domaćem tržištu, pored našeg posla moramo uporedo da radimo na edukaciji kupaca, da im ukažemo na razliku između industrijskih i naših predmeta.

NE: Šta se najbolje prodaje od vaših predmeta i kako izgledaju vaši rezultati do sada?    

I. Brkić: Beležimo rast prodaje, na primer, kad posmatramo pojedinačno po predmetima, u maju 2013. prodato je 70 komada nakita, porcelanskih minđuša, ogrlica, broševa, dok smo u maju 2015. godine prodali 130 komada nakita. Prošle godine prodali smo tri puta više šolja nego 2013. godine. Ove godine smo imali i dvostruko više specijalnih porudžbina nego prošle godine, kao što su setovi za čaj sa nekom personalizovanom porukom ili dekorom ili kompleti posudne keramike. Mušterije često imaju neku ideju koju u skladu sa ličnim umetničkim stilom izvedemo. Međutim, prve godine smo prodali nekoliko komada  skulptura i slika koje su naši skuplji komadi, a sada barem prodamo jednu mesečno. Ono čemu težimo jeste da se poveća potražnja takvih konkretnih radova jer naša primarna struka je unikatna keramika, što znači skulptura. Svesni smo da samo od toga ne može da se živi, ali nadamo se da ćemo imati više takvih porudžbina. 

Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“