Politika ne ispušta javni sektor

Sve zemlje regiona more isti problemi kad je reč o javnim nabavkama, bez obzira na to da li su postale članice Evropske unije ili su još u procesu pristupanja. Zajednički su im visok nivo korupcije i nepoverenja u institucije koje su uključene u planiranje, sprovođenje i kontrolu javnih nabavki

Hrvatska je već uveliko član Evropske unije, Crna Gora je pregovore o poglavlju pet otvorila u novembru 2013. godine, Srbija u decembru 2016, a Makedonija nije otvorila nijedno poglavlje u pregovorima, dok BiH još nema status kandidata za članstvo u EU. Međutim, kada se radi o javnim nabavkama, sve ih manje ili više muče isti problemi koji se svode na to kako povećati efikasnost i smanjiti korupciju u trošenju javnog novca.

Prema istraživanju koje je uradila nevladina organizacija Balkan tender watch o stanju javnih nabavki u Crnoj Gori, BiH, Makedoniji i Srbiji, najveći problemi su loše planiranje javnih nabavki, nesvrsishodno nabavljanje, neprecizne specifikacije dobara, radova i usluga koje se nabavljaju u paru sa kriterijumom najniže cene. Tu je i ogroman broj nabavki sa diskriminatorskim uslovima i specifikacijama, niska konkurencija, nedovoljni kapaciteti tela nadležnih za odlučivanje o žalbama i izostanak kontrole realizacije potpisanih ugovora. Kako se navodi, rezultati ovih problema su visok nivo korupcije i nepoverenja u institucije koje su uključene u planiranje, sprovođenje i kontrolu javnih nabavki.

Ne računajući Hrvatsku, koja je članica EU, Srbija i Crna Gora su najdalje u regionu otišle u usklađivanju regulative javnih nabavki sa evropskim direktivama. Međutim, donošenje zakona je jedna stvar, a njihova primena sasvim druga. Ipak, ni samo usklađivanje propisa sa evropskim ne mora uvek biti dobra stvar ako oni nisu primereni razvijenosti zemlje. Munir Podumljak, izvršni direktor Partnerstva za društveni razvoj iz Hrvatske, koji je radio na izveštaju o stanju u javnim nabavkama u zemljama regiona, koji će biti predstavljen na proleće zajedno sa izveštajem o napretku Evropske komisije, navodi primer Hrvatske, gde je usklađivanje sa EU direktivama u stvari otvorilo prostor za zloupotrebe. Prema njegovim rečima, većina direktiva iz 2014. godine, koje regulišu ovu oblast, doneta je na osnovu proseka zemalja EU.

„Evropsku uniju čine i neke siromašne zemlje i neke veoma bogate zemlje. Tako su u Hrvatskoj, da bi se primenile direktive, podignuti pragovi za male javne nabavke. Kao posledica toga u prošloj godini je vrednost malih javnih nabavki povećana za 100 odsto, a ove godine se očekuje i njihov dalji rast. U 2016. godini u Hrvatskoj je vrednost malih javnih nabavki dostigla 1,5 milijardu evra, što je ogroman novac za naše prilike. Problem je što je kontrola javnih nabavki daleko slabija, teško je detektovati korupciju i samim tim prostor za krađu je veći“, objašnjava on.

Prag za javne nabavke male vrednosti u Hrvatskoj je podignut na 27.000 evra za nabavke robe i usluga i na 67.000 evra za javne radove. Ako se izuzmu auto-putevi i veliki infrastrukturni projekti, u većini lokalnih samouprava sve što se nabavi su u stvari javne nabavke male vrednosti, za koje nije predviđena oštra kontrola kao za velike vrednosti.

„Čim se pokušava izbeći nadzor, a ima novca, poznajući Balkan, to je automatski prostor za krađu“, napominje Podumljak, dodajući da bi prilikom primene ovakvih propisa trebalo uzeti u obzir nivo razvijenosti zemlje.

Kada se radi o efikasnosti sistema koji bi trebalo da zaštiti javne nabavke od anomalija, odnosno korupcije, Podumljak ističe primer Hrvatske koja je bila čak i evropski lider po uspostavljenom sistemu kontrole javnih nabavki.

„Naš odličan sistem iz 2011. je nakon ulaska u EU izmenama zakona u dva navrata narušen. Za detektovanje korupcije u javnim nabavkama ključna je digitalizacija. Na taj način svi dokumenti i podaci su dostupni državnim organima, ali i javnosti“, ističe Podumljak.

Međutim, to ne rešava problem konkurencije u javnim nabavkam,a koja je u celom regionu na veoma niskom nivou. Na primer, u Hrvatskoj, iako se oko 94 odsto javnih nabavki sprovodi u otvorenom postupku, oko polovine vrednosti javnih nabavki se sprovodi u nekompetitivnom okruženju. Prema podacima kojima Podumljak raspolaže, na 46 odsto javnih nabavki se javlja samo jedan ponuđač, a na 72 odsto do tri ponuđača. „To se ne može smatrati konkurentskim okruženjem, to je samo privid konkurencije“, napominje on.

Nastavak teksta možete pročitati u 47. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“