Poljoprivreda može zaposliti bar sto hiljada ljudi

Poljoprivredno-prehrambeni sektor ima ogromni potencijal koji u ovom trenutku doprinosi ukupnom BDP zemlje sa preko 20 odsto, a nije ni blizu punog iskorišćenja svojih mogućnosti. Poljoprivredni izvoz čini skoro četvrtinu ukupnog izvoza zemlje, a i dalje je, sa 2, 8 milijardi USD u 2013. godini, relativno nizak u odnosu na razvijene zemlje. Prosečna produktivnost naše poljoprivrede je daleko ispod nivoa EU i u ovoj oblasti ima puno prostora za napredak, kaže z a „Novu ekonomiju“ Nikola Vujačić, direktor operacija u Viktorija grupi. Najveći otkupljivač i prerađivač soje u Srbiji i jedna od dve najveće poljoprivredne kompanije, Viktorija grupa, krenula je u otkup soje i suncokreta

U toku je otkup uljarica, vaš najveći posao sezone. Kakvi su prinosi?

Prinosi ove godine su izuzetno dobri. Očekujemo oko 600.000 tona suncokreta u Srbiji i preko 600.000 tona soje, što su istorijski maksimumi. Cene poljoprivrednih proizvoda ove godine su u potpunom skladu sa cenama u regionu i na evropskom tržuštu. Cene suncokreta su iste kao prošle godine, dok su cene soje i kukuruza niže i to je uslovljeno mnogo većom ponudom koja dolazi pre svega iz Severne Amerike.

Pored dobrog roda, kakvi su uslovi poslovanja?

Uslovi poslovanja nisu nikada bili teži, računajući i devedesete godine. Imamo privredu koja je nelikvidna i koja je prezadužena. Kao država imamo problem sa konkurentnošću i kao posledica svega toga poslovni ambijent je na veoma niskom nivou. Ni u okruženju nije značajnije bolja situacija. Na prostoru cele bivše Jugoslavije vidimo ogromnu prezaduženost privrede. To je posledica niza okolnosti, ne jednog razloga, ali se svi svode na nedostatak produktivnosti, nedostatak konkurentnosti, na rđave privatizacije, loš poslovni ambijent. Godine će proći dok se stvari ne promene.

Koliko vas pogađa nelikvidnost privrede?

Danas imamo probleme u naplati potraživanja u meri u kojoj ih imaju i sva ostala preduzeća u Srbiji. S druge strane, mi smo obezbedili sredstva za otkup, što je nama najveći udar na likvidnost. Ove godine će naš otkup poljoprivrednih proizvoda vredeti između 150 i 170 miliona evra, a poljoprivredne proizvođače ćemo moći da isplatimo manje-više odmah. To daje stabilnost poslovanju Viktorija grupe.

Kada pričamo o bankama, u Srbiji se desilo dosta slučajeva da su banke ostale u poziciji da ne mogu da naplate svoja potraživanja. To je stvorilo klimu ogromnog nepoverenja kod banaka, što je jednim delom opravdano, ali jednim delom nije, jer su ipak same odlučivale kome će dati kredit, a kome ne.

Imamo situaciju da je privreda nelikvidna, a s druge strane nema privrednih subjekata koji su po kriterijumima banaka sposobni da povlače kredite, akreditive, garancije… To pravi začarani krug iz kog ćemo teško izaći. Banke nemaju problem sa likvidnošću, ali da bi ostvarivale profit, one moraju taj novac negde i plasirati.

Za sada plasiraju kod države…

Ti plasmani su vremenski ograničeni, jer mi danas imamo neodrživ model i tu će definitivno morati da dođe do promena.

Poslednjih nedelja imamo rast kursa evra. Kako to utiče na biznis?

Promena kursa je donekle očekivana, ali svakako dramatično utiče na poslovanje. Ko god ima i jedan evro kredita, knjiži gubitak po osnovu kursnih razlika. Pored uveravanja da kurs neće uticati na inflaciju, sigurno će uticati, bez obzira na to  koliko je tražnja mala. Mi imamo masu proizvoda kod kojih smo vezani za uvoz ili devizne klauzule i to će definitivno uticati na cene. Uzrok svemu tome treba tražiti u padu bruto nacionalnog dohotka. Manje proizvodimo, a trošimo isto i to se negde mora odraziti.

Viktorija grupa je jedan od najvećih izvoznika poljoprivrednih proizvoda u Srbiji. Da li su sankcije Rusije prema Zapadu zaista naša izvozna šansa, kao što se govori?

Mi generalno govoreći imamo vrlo banalan problem sa izvozom u Rusiju, a to su logistički troškovi zbog udaljenosti. Teško je biti konkurentan kada morate da platite kamion 3.000 dolara da odveze nešto do Rusije. Postoji šansa, ali za određenu grupu proizvoda koji mogu da trpe tolike troškove transporta. Za ostale proizvode jedina šansa je okruženje i EU. Mi izvozimo u Rusiju već 20 godina u kontinuitetu. Imamo veliki problem u kursu rublje i dolara, što našu robu sada čini izuzetno skupom u Rusiji. Šansa je u industriji mesa, mleka i primarnoj proizvodnji voća. Nažalost, mi smo na tako niskom tehnološkom nivou da veoma teško možemo brzo da povećamo proizvodnju na ekonomski opravdan način i da iskoristimo tu šansu za izvoz u Rusiju.

Naš stočni fond poslednjih desetak godina takvom brzinom pada, da je to najbolja slika situacije u poljoprivredi. S druge strane, imamo izuzetne potencijale koji stoje neiskorišćeni i od raspada SFRJ sve ih manje koristimo. To govori o uslovima poslovanja, o državi, ali i o nama kao privrednicima koji posluju u tom okruženju. Ta poljoprivreda bi u roku godinu dana mogla zaposliti 100.000-200.000 ljudi. Postoji ogroman potencijal za izuzetno brz rast, ali nažalost u ovoj državi to niko nije prepoznao.

Nastavak teksta možete pročitati u četrnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“