U situaciji u kojoj se vlast neodgovorno poziva na Boga i višu silu, bez pomisli da sama preuzme odgovornost što u dve godine dva puta stanovništvo pretrpi štete od poplava, ostaje da se građani na razne načine samoorganizuju i da se dugoročno zaštite životi i imovina. Jer poplave mogu da nas iznenade samo jednom. Sve nakon toga je naša nemarnost i neodgovornost
U maju 2014. Srbiju su zahvatile poplave neviđenih razmera. Gotovo trećina zemlje je bila pod vodom, stradalo je oko 60 osoba, a 32.000 ljudi evakuisano. Izazvana je i velika materijalna šteta koja ni do danas nije sanirana. Katastrofalne posledice su ublažene isključivo zahvaljujući spontanom udruživanju i solidarnosti građana, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
I taman kad smo malo predahnuli i pomislili da se tako nešto zaista dešava jednom u sto godina, posle samo dve godine imamo reprizu: poplave koje su početkom marta pogodile zapadnu i jugozapadnu Srbiju. Iako manjih razmera, bilans je ipak poražavujući: vanredna situacija, uništeni objekti, aktivirana klizišta i velika materijalna šteta za poljoprivrednike, posebno uzgajivače malina koje su glavni izvozni proizvod Srbije.
Na pitanje kako je moguće da se ovo ponavlja i ko je odgovoran za ovu situaciju, ministar za vanredne situacije Velimir Ilić je dao odgovor kojeg bi se svako pametan zastideo: „Ne mogu da vam objasnim ko je odgovoran za poplave. Odgovoran je Bog. Voda ne pada”.
Doduše, prebacivanje odgovornosti je konstanta u političkom mentalitetu Srbije. Za poplave 2014. godine niko se nije osećao dovoljno odgovornim da bi samoinicijativno podneo ostavku: ni predstavnici vlade i lokalne samouprave ni zvaničnici javnih preduzeća nadležnih za vodotoke Srbije, kao ni ljudi na čelu Sektora za vanredne situacije.
Pored Boga, nadležni su okrivili i kišu, manjak informacija, sistem u koji se preko 20 godina nije ulagalo, prethodnu vlast, kao i opšti nedostatak novca i stručnih kadrova. Tragično je što su baš oni na čelu tog sistema poslednjih 20 godina.
Osećaj fatalizma i bespomoćnosti, kao i odsustvo svake odgovornosti prema građanima koji su ih izabrali i finansiraju ta ista javna preduzeća, dovodi do sledećeg zaključka: moramo da uzmemo stvar u svoje ruke jer će država, osim lepih obećanja nakon nastale štete, malo šta učiniti. Svi smo potencijalne žrtve poplava, te nas se ovo direktno tiče. Pitanje je: kako i šta učiniti?
1. Shvatiti realnu opasnost od poplava
Poplave 2014. godine su za većinu ljudi bile šok. Međutim, istorijat poplava u Srbiji pokazuje da su one gotovo stalna pojava. Uzmimo primere dva grada koja su stradala u najnovijim poplavama: Obrenovca i Požege. Samo Obrenovac je u 20. veku bio poplavljen nekoliko puta: 1931, 1937, pa 1981. Požegu je poplava zahvatila 1910, 1926, 1965. i 1975. Šta reći o Vojvodini i njenoj izloženosti usled Dunava i Tise ili o centralnoj, jugozapadnoj i zapadnoj Srbiji gde je i značajan rizik od erozije zemljišta i pojave klizišta? Stoga moramo da naučimo da živimo s tim rizikom i da ga umanjimo, baš kao što neke zemlje žive sa stalnom rizikom od zemljotresa, vulkana ili cunamija. Srbija ima brojne vodotoke, što je, naravno, prava sreća, ali je isto tako i potencijalni izvor opasnosti. Prema izveštaju sa skupa koji su Srbija vode održale u junu 2014, dakle neposredno nakon poplava, procenjuje se da je skoro 18 odsto Srbije izloženo visokom riziku od poplava. Tu se kao najkritičnija područja navode veliki vodotoci poput Dunava, Save, Tise, Drine, Morave. Međutim, najnovije martovske poplave pokazuju da je veliki rizik i od manjih vodotoka, tj. bujica, koje se mnogo brže izlivaju iz korita i mogu da pokrenu klizišta. Sektor za vanredne situacije procenjuje da je čak 30 odsto teritorije Srbija podložno klizištima.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdevetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
