Posao spasioca ne sme da bude hobi

Sa Markom smo razgovarali tokom njegovog pasivnog dežurstva u GSS-u, a to znači da je u Beogradu, da svakodnevno odlazi na posao, ali da je uvek spreman za intervenciju. Da je aktivno dežurstvo, verovatno bi bio na Kopaoniku gde smo ga upoznali letos, kao jednog od spasilaca koji su tu ako nekome zatrebaju.

Na poslu, u jednoj beogradskoj IT kompaniji, kaže Marko, imaju razumevanja za to da će možda nekada morati da odsustvuje, ali on ima sreću jer nadređeni poštuju njegovo zanimanje.

Marko ima obavezu da nekoliko puta godišnje, po sedam dana, odlazi na Kopaonik, jer ako radi žičara, to znači da GSS mora da bude tu. Nekada je umeo da šest meseci ne siđe sa planine, ali to su danas samo uspomene na studentske dane. Danas je zaposlen, pa može samo odmor da koristi za dežurstva, što i radi.

„To nije problem, ja toliko volim taj posao da rado koristim odmore za dežurstva, a u prethodnih nekoliko meseci se dešavalo da ne mogu da stignem na posao, javim se i kažem šta se dešava i da uzimam slobodan dan. Svi mi koji želimo da budemo spasioci, trudimo se da našim poslodavcima objasnimo zašto nam je važno to čime se bavimo”, objašnjava Marko.

Marko Avdić, Foto: Privatna arhiva

Za njega volontiranje u GSS-u nije hobi, jer svi članovi te organizacije veoma ozbiljno i posvećeno pristupaju svakom spasavanju, obučeni su i redovno polažu ispite kojima produžavaju licence. S druge strane, spasioci su tu volonterski, nisu plaćeni za to i smatraju da motiv za ulazak u GSS ni ne treba da bude novac, već potreba da pomažu ljudima. On je u toj organizaciji više od dvanaest godina, imao je svega osamnaest kada im je pristupio.

„Bio sam u Petnici na seminaru o geologiji kada sam čuo za GSS, a već me je zanimala speleologija. Odlučio sam da odem na testiranje, potom na kurs, posle toga pripravnički, a onda je krenula moja karijera spasioca, koja traje i danas”, priseća se Marko.

Pokušao je i da se seti prve intervencije, mada se čini kao da je želeo da potisne to sećanje.

„To se desilo na ski-stazi na Kopaoniku, čovek je pokušao sa bebom u naručju da se spusti na gumi. Nije video skakaonicu, udario je i doživeo povredu. Na sreću, detetu se ništa loše nije dogodilo, ali čovek je imao povrede. Trenuci dok čekaš da dete zaplače trajali su večno, ali sve se na kraju dobro završilo. Tada sam još uvek učio i osetio sam strah.”

Marko Avdić, Foto: Privatna arhiva

U opisu Markovog posla je i da se često nađe na nepristupačnim terenima jer je neko zalutao, doživeo povredu i onemogućio sebi dalje kretanje. Ukratko – ugrozio je sebi život.

„Na pojedinim mestima u Srbiji, poput Kopaonika, GSS je odlično organizovana. Međutim, često se desi da smo potrebni nekome u veoma nepristupačnom delu naše zemlje. Tako je bilo i u slučaju gospođe koja je pala u jednom kanjonu do koga je moralo prvo da se ide kolima, potom da se dugo pešači, pa da se spušta niz liticu da bi se do nje došlo i da se istim tim putem vratimo. I bezazlene povrede na nepristupačnim terenima postaju komplikovane. Evakuacija povređenog može da traje nekada i danima”, priča Marko.

Članovi Gorske službe spasavanja Srbije često posećuju slične organizacije zemalja iz regiona, razmenjuju znanja na seminarima, knjige i odlaze na zajedničke intervencije kada su u poseti. Tu su i ispiti za licencu, gde se polažu testovi iz medicine, fizičkog vaspitanja, a traže se i znanja o tome kako se koristi oprema, kako se obavlja evakuacija žičare. I dokle tako, pitaju Marka svi, a on ima odgovor:

„Nema plana da prestanem. Dok traju gume, eto, do tada ću da budem spasilac. Šalu na stranu, znam ljude koji su u šezdesetim godinama i još uvek su aktivni u svemu ovome. Vidim sebe tu gde jesam, na poslu ima puno zanimljivih izazova i dopada mi se to što radim. Ali, želim i da se preselim u prirodu odakle danas može da se i radi, tamo gde ti je najlepše”, objašnjava Marko.

A šta je za njega GSS, odgovara vrlo kratko – ljudi. I to sve dok se priprema na odlazak na overu licence na Avali.

„Dugo razmišljam o tome šta je za mene GSS i mislim da su to ljudi koji ga čine jer se naš odnos bazira na ogromnom poverenju. Bez obzira na to koliko je akcija bezazlena, osnov svega je poverenje, da možemo uvek jedni drugima da poverimo život.”