Od prošle godine među narod se vratio osećaj da sve poskupljuje. To se može čuti na pijaci, u prodavnici, na ulici. Neuobičajeno dugih osam godina inflacija u Srbiji je iščezla iz svakodnevnog života, zajedno sa gledanjem kursne liste. Sada je opet moguće videti iz meseca u mesec nove, više cene na rafovima i tezgama
Vratio se i strah šta će biti s kursom evra. To se najbolje videlo početkom marta kada se ruska Sberbanka zbog sankcija povukla (na manje-više uredan način) sa evropskog tržišta, pa i iz Srbije, kada su ljudi pojurili da kupuju evre. Podmukli strah da će ušteđevina (po drugi put za one malo starije) biti obezvređena, naterao je građane da u martu kupe devize, prema podacima Narodne banke Srbije, u vrednosti od oko 650 miliona evra.
Ali, poskupljenja nisu krenula sa krizom u Ukrajini. Ko je malo pažljivije pratio vesti iz sveta mogao je videti još prošlog leta nestašicu drva i drvne građe, što se odmah prikazalo i na našim stovarištima u vidu polupraznih placeva i udvostručenih cena onoga što se još zateklo na njima. Još od avgusta je počelo poskupljenje struje na evropskom tržištu, a nedugo zatim i prirodnog gasa, mesecima pre nego što je započeo rat između Rusije i Ukrajine. Bakar je preskočio cenu od 10.000 dolara za tonu, a cene hrane su, takođe, rasle.
Centralne banke, uključujući i našu, to su ocenjivale kao prolazno stanje i posledicu pandemije i raskinutih lanaca snabdevanja i zastoja u brodskom transportu.
Danas, međutim, situacija preti da postane dramatična i to ne samo za nas, već i za dobar deo sveta.
Inflacija u nekim evropskim zemljama, poput Litvanije, dostigla je 15 odsto u martu. U Americi je na 8,5 odsto, gde nije bila 40 godina.
Sada se termin tranzitorna inflacija pominje sve ređe, a centralne banke pribegavaju povećanju kamatnih stopa ne bi li smanjile količinu novca u opticaju.
Međutim, na taj način mogu da utiču na jedan izvor inflacije, preveliku količinu novca koja je odštampana ili podeljena privredi i stanovništvu tokom pandemije. Ono na šta centralne banke ne mogu da utiču je da li će brodovi sa robom krenuti iz najveće kineske luke koja opslužuje Šangaj, grad koji je u karantinu zbog korone.
Ne mogu da utiču ni na to da li će u Ukrajini biti posejan suncokret, a Ukrajina je najveći proizvođač ove uljarice na svetu, kao ni na to koliko dugo će Rusija držati zabranu izvoza pšenice i mineralnog đubriva ili da li će možda zabraniti izvoz nikla i paladijuma.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
