Zatvaranje Glavne železničke stanice na Savskom trgu je ishitren potez iza koga stoji ta posebna prestonička priča, projekat Beograd na vodi. Pitanje je da li je to naša ili „nečija“ vizija silaska prestonice na reku, da li su ti arapski investitori stvarno to tražili. Železnička stanica je trebalo da ostane ovakva kakva je i da se uklopi, ali je očito smetala tom „Balu na vodi“
„Poslednji voz za Evropu“, jedan je od komentara kojim se na društvenim mrežama ispraća poslednji međunarodni voz sa beogradske Glavne železničke stanice i to za Budimpeštu, 30. juna 2018. godine u 21 čas i 40 minuta. Opet kraj jedne ere, kao i onomad kraj hrasta starog šest vekova na evropskom koridoru. Elem, vlast je odlučila da posle 150 godina otkako je sagrađena Glavna železnička stanica na Savskom trgu, sa 1. julom stavi katanac na nju, pošalje je na muzejske mape sa srednjovekovnim sadržajem i u onom davnom stilu, kako reče, kada nije bila vlast, „izgradi i lepše i bolje“.
Podsetimo, Železnice Srbije su još 2014. počele da uklanjaju koloseke i drugu železničku imovinu iz Savskog amfiteatra, gde se gradi Beograd na vodi. Od 1. jula u potpunosti je obustavljen železnički saobraćaj u Glavnoj železničkoj stanici Beograd, kao i na pruzi Beograd Glavna stanica – Pančevački most, što je šest meseci ranije nego što je projektom bilo predviđeno. U skladu sa tim, železničke kompanije Srbija voz i Infrastruktura železnica Srbije uvode novu organizaciju putničkog železničkog saobraćaja u beogradskom čvoru.
Zatvaranje Glavne železničke stanice na Savskom trgu je ishitren potez iza koga stoji ta posebna prestonička priča, projekat Beograd na vodi. Pitanje je da li je to naša ili „nečija“ vizija silaska prestonice na reku, da li su ti arapski investitori stvarno to tražili. Železnička stanica je trebalo da ostane ovakva kakva je i da se uklopi, ali je očito smetala tom „Balu na vodi“, objašnjava za „Novu ekonomiju“ poslednji tehnički direktor Zajednice jugoslovenskih železnica Miroljub Mića Stojanović. Proveo je četiri decenije na železnici i odigrao veliku ulogu, kao evropski železnički inženjer (eurailing) u saradnji naših železnica sa Međunarodnom železničkom unijom u Parizu i drugim železnicama sa kontinenta.
„U grupi sam onih koje je ministarka građevine, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović prozvala da su se ‘igrali vozićima’ i održala predavanje o prednostima zatvaranja Glavne železničke satnice u Beogradu. Sadašnji srpski političari, uključujući i našu ministarku, da su se nekada malo vozili vozom, da su otišli njime do Evrope i da im je neko pokazivao saobraćaj i stanice, imali bi pravu sliku. Ovo nije ukidanje jedne stare i lepe stanice, već ukidanje železničkog saobraćaja u Beogradu i u Srbiji“, tvrdi Stojanović reagujući na objašnjenja, pre svega ministarke Mihajlović, zašto je dobro da se iz Prokopa ili iz Topčidera sećamo poslednjeg voza iz centra grada.
Doduše, istorija je zabeležila da je 24. avgusta (3. septembra) 1884. godine, nakon što je kralj, tada knez, Milan Obrenović srebrnim budakom udario temelj Državnim železnicama Srbije sa Beogradske železničke stanice, u 8 časova i 35 minuta, sa stotinak putnika u devet vagona i tri različite klase, krenuo prvi zvanični voz ka Nišu, u kome su bili smešteni i ugledni državni gosti naše Kraljevine iz Beča, Budimpešte i Pariza.
Uskoro je i prvi međunarodni voz pošao sa stanice Beograd, a u njemu je prvi putnik bio upravo kralj Milan, koji je preko Zemuna otputovao za Beč. Na Beogradskoj železničkoj stanici, izgrađenoj po planovima arhitekte Dragutina Milutinovića, dočekan je Nikola Tesla, na nju se iskrcala prva članica prognane srpske dinastije nakon 1945. godine, kneginja Jelisaveta Karađorđević, a istorija hronike Beograda beleži i da je 28. maja 1976. novoizgrađenom barskom prugom prošao „plavi voz”.
U njemu je prvi putnik bio predsednik SFRJ Josip Broz Tito sa prvom damom Jovankom Broz i svitom iz bratskih jugoslovenskih republika. Ko su bili putnici u poslednjem vozu za Bar 16. juna u 21 čas i deset minuta, kao i za Budimpeštu dve nedelje kasnije, nije zabeleženo. Tišinu Beogradske stanice obrasle u korov remetilo je kloparanje šina i pesma „A sad adio“. Kroz zdanje na Savskom trgu od 1884. godine kada je sagrađeno, prodefilovali su milioni znanih i neznanih ljudi, turisti, političari, naučnici, kraljevi, predsednici, nekada popularne beogradske „Zuske“, vojnici, seljaci…
Nastavak teksta možete pročitati u 52. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
