Potemkinova sela ne privlače investitore

Posle dve propale prodaje Telekoma Srbija, veliko je pitanje šta sad. Ne možete tek tako treći put izaći pred kupce i očekivati da vas shvate ozbiljno. Sam proces kupovine košta i uzima mnogo vremena, a poverenje zainteresovanih kupaca je već dva puta izigrano.

Splet jednokratnih mera i okolnosti je dao dobar površinski rezultat, ali s druge strane, kada je reč o konsolidaciji državnog aparata, malo šta se učinilo. Subvencije bez ikakvih obaveza i brend jeftine manuelne radne snage dovode kompanije čiji su interesi nevezani ili suprotni našim državnim. Dok god mi gradimo Potemkinova sela, takvi će nam biti i strani investitori, kaže u intervjuu za „Novu ekonomiju“ Jovana Arsić, saradnik investicione banke iz londonskog Sitija, PJT Partners.

Jovana je posle beogradske gimnazije otišla u Milano i završila osnovne i master studije na fakultetu Bocconi, potom je među više od 8.000 prijavljenih kandidata prošla sve selekcije i primljena u londonsku Citi banku, da bi posle nekoliko godina prešla u investicionu banku za koju sada radi. Radila je investiciono savetovanje za privatizaciju SBB-a, Telekoma Slovenije i Telekoma Srbija, što joj svakako pruža dobar uvid u ekonomiju celog regiona. Ne isključuje mogućnost da se jednog dana vrati u Beograd.

Da li ste pratili proces fiskalne konsolidacije u Srbiji poslednje tri godine? Kako vam deluju njeni rezultati?

Nakon krize javnog duga koja je potresla Evropu, a i realne blizine srpske ekonomije bankrotu, nije tu bilo previše mogućnosti, pogotovo ne iz perspektive međunarodnih institucija, od čije dobre volje još uvek i te kako zavisimo. Splet jednokratnih mera i okolnosti je dao dobar površinski rezultat. Vlast je pokazala da ima dovoljno političkog kapitala da sprovede omrznute mere smanjenja plata i penzija, bez veće političke nestabilnosti. S druge strane, kada je reč o konsolidaciji državnog aparata, malo šta se učinilo. Javna i državna preduzeća su neodrživa, ne samo zato što predstavljaju veliki teret za budžet. Konstantni deficit u ulaganjima onih koja su danas solventna pogoršava njihov položaj na duži rok, jer ne mogu da isprate konkurenciju. Višegodišnja suspenzija javnog zapošljavanja dovela je do grotesknih situacija, poput one u Matematičkoj gimnaziji, a njeni efekti su bili zanemarljivi i nedovoljni. Neophodno je progutati tu žabu, ali bez jasne strategije prekvalifikacije tehnološkog viška, dovodi se u pitanje i egzistencija tih ljudi, što je skoro nemoralno! Država nije i ne treba da se ponaša kao privatna firma.

Od pukog smanjivanja troškova, za mene je važnije na šta treba trošiti sredstva kako bismo ubrzali privredni razvoj. Dodatnih sredstava možda i nema, ali umesto subvencija kojima neuspešno pokušavamo da privučemo strane investicije, volela bih da se ta sredstva preusmere u realnu ekonomiju. Domaća akumulacija je niska, a infrastruktura suštinski nerazvijena. Pozitivni efekti većeg obima javnih investicija su višestruki: od pospešivanja domaće ekonomije, preko unapređenja kvaliteta života, pa sve do poboljšanja percepcije tih istih stranih investitora. 

Da li postoji interesovanje zapadnih kompanija za preuzimanja preduzeća u Srbiji? Šta ih sprečava da eventualno budu prisutnije na ovom tržištu?

Privlačenje stranih investicija je već postalo floskula među glavnim ciljevima svih naših vlasti. Moramo se najpre pozabaviti pitanjem kakve to kompanije želimo u Srbiji. Subvencije bez ikakvih obaveza i brend jeftine manuelne radne snage dovode kompanije čiji su interesi nevezani ili su čak i suprotni našim državnim interesima. Dok god mi gradimo Potemkinova sela, takvi će nam biti i strani investitori. Jaka domaća ekonomija, pravna stabilnost i uređeno okruženje su najbolji magnet za zapadne kompanije koje bi dugoročno ulagale. Kada bismo uspostavili takve uslove za domaće preduzetnike, strani bi sami dolazili. Uvek će biti interesovanja za dobre firme u stabilnom okruženju. 

Diplomirali ste na temi privatizacije u Srbiji. Pa kakvo je vaše mišljenje o tom (još nezavršenom) procesu? Da li je ispunio glavne ciljeve? Da li je privatizacija bila potrebna i da li je bila moguća bez adekvatnih institucija, pre svega pravosudnih?

Privatizacija je bila ne samo potrebna, već i nužna. Naime, da bi dostigle nivo inostranih konkurenata, većina domaćih kompanija je morala brzo i efikasno da se restrukturira i(li) modernizuje, pri čemu država za to nije imala finansijske resurse. Drugi, možda i veći problem je to što se u čitavu priču ušlo pomalo stihijski, bez jasno definisanih ciljeva privatizacije, pa se, manje-više, sve svelo na punjenje državnog budžeta. Čak i tamo gde je bilo nekakvih strategija, makar formalno predviđenih kupoprodajnim ugovorom, mahom je ostajalo mrtvo slovo na papiru, jer čitav proces nisu pratili pravosuđe i odgovarajuće zakonodavstvo. A bez toga,vi praktično i nemate mehanizam koji bi obezbedio sprovođenje ugovora, odnosno nemate mogućnost da nekog primorate da sprovodi preuzete obaveze. Da ne pričam o tome da u mnogim slučajevima strateških odluka nije ni bilo. S druge strane, da smo imali jasno definisane ciljeve i uspostavljen mehanizam kontrole, bilo bi krajnje opravdano da država tim kompanijama, barem tokom početnih godina, omogući i kratkoročno povoljnije uslove poslovanja, određeni grejs period, kako bi što uspešnije i brže dostigle nivo konkurencije. Ovako, država i dalje pomaže privatizovane kompanije a da se, pritom, često ne zna ni koga ni kako tačno, a ponajmanje kakva je korist za samu državu. Sve je i dalje obavijeno velom tajne, nema jasnih javnih benefita, a pažnja se mahom svodi na (krajnje upitne) procene vrednosti. Međutim, sve ovo bi bilo sporedan problem da je privatizacija izvedena strateški uspešno, pa čak i kada je reč o sporne 24 privatizacije, o kojima je u javnosti bilo dosta reči.