Pravi doktori u emigraciji, lažni u ministarstvima

Potencijal srpske naučne dijaspore danas premašuje razmere naučne zajednice Srbije, a samo u Americi živi i radi više od 2.000 srpskih doktora nauka. Pravi srpski doktori nauka u većini su razmešteni u šest visokorazvijenih zemalja, a oni lažni, sa diplomama koje iz aviona mirišu na plagijat, u ministarstvima, javnim preduzećima…

U momentu kada nas je predsednik države obavestio da smo ušli u „zlatno doba“, u kome će se „živeti bolje nego ikada“ jer će „biti novca više nego ikada“, Svetski ekonomski forum objavio je izveštaj za 2017. u kom je Srbija po indikatoru „kapacitet za zadržavanje talenata“ rangirana na 134. a po indikatoru „kapacitet za privlačenje talenata“ na 132. poziciju od 137 zemalja. Pre šest godina u izveštaju za 2011. zauzeli smo 136. mesto od 139 zemalja, pa je očito da kada je reč o „odlivu mozgova“ tapkamo u mestu. Svaki put iznova ova večito bolna tema za čitav region Zapadnog Balkana inicira pitanje kojim se malo ko bavi: koliko su mala ulaganja u obrazovanje i nedovoljan kvalitet ljudskog kapitala uticali na neuspeh tranzicije u Srbiji?   

Kojim god kriterijumima da se rukovodimo, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) ili nekim trećim, rezultat je isti – sve relevantne međunarodne institucije u svojim izveštajima bez izuzetka ocenjuju da zemlje Zapadnog Balkana, među njima i Srbija, beleže neuspeh u tranziciji svojih privreda. Otuda i vrlo bolno suočavanje sa ekonomskom krizom kada je, na primer, kompletan tranzicioni rast (2001-2008) srpske prerađivačke industrije od 18,6 odsto poništen u jednoj jedinoj kriznoj godini (2009) u kojoj je zabeležen pad od 18,7 odsto.

U izveštaju o tranziciji za 2010. EBRD  konstatuje da je u odnosu na 1989. Srbija ostvarila čak 30 odsto niži BDP, dok su Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija i zemlje Baltika (Letonija, Estonija i Litvanija) ostvarile znatno viši nivo BDP nego pre 20 godina.

Lošim rezultatima srpske tranzicije umnogome su kumovali nedostatak kvalitetnih kadrova i mala ulaganja u obrazovanje. Iako se često hvalimo medaljama naših mladih matematičara, fizičara i drugih talentovanih srednjoškolaca, njihovi su uspesi pre izuzeci koji potvrđuju pravilo. Jer o posledicama neefikasnosti našeg obrazovnog sistema govore rezultati međunarodnog ispitivanja školskih postignuća PISA, na primer iz 2009. kada su  petnaestogodišnjaci iz Srbije u pogledu čitalačke sposobnosti bili znatno ispod nivoa svojih vršnjaka u EU: čak 33 odsto naših učenika prvog razreda srednje škole u pogledu sposobnosti razumevanja teksta ocenjeno je nivoom koji se označava kao funkcionalna nepismenost, jedna trećina je bila na prvom nivou iznad toga, a u dve najviše kategorije svrstano je manje od jednog procenta srpskih učenika.

Dok u najrazvijenijim zemljama tražnja za visokoobrazovanim kadrovima stalno raste, zbog čega se za finansiranje obrazovanja izdvaja sve više sredstava, u Srbiji prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. čak trećina stanovništva (34,4 odsto) starijih od 15 godina ima završenu samo osnovnu školu, a oko tri odsto ne ume ni da se potpiše. A kakvo nam je obrazovanje, takva nam je i kvalifikaciona struktura zaposlenih, pa Srbija nikako da iskorači iz grupe zemalja sa najvećim učešćem nekvalifikovane radne snage u ukupnoj zaposlenosti, gde nam društvo prave Albanija, Peru i Paragvaj.

Nastavak teksta možete pročitati u 54. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.