Ruski slikar i teoretičar, koji je karijeru započeo kao pravnik, tvrdio je kako predmeti uništavaju sliku. Pokušavao je na platnu da prikaže muziku i apstraktnim formama i bojom da pokrene spiritualnost kod posmatrača. Svoja osećanja, iskustva, ceo svet koji ga okružuje prevodio je u tajni jezik, jezik boja, linija, tačaka i krugova i davao ga publici na uvid. Bio je to umetnički album drugačiji od svih dotad znanih u istoriji slikarstva. „Boja je snaga koja direktno utiče na dušu“, pisao je Kandinski
Vasilij Kandinski rođen je u Moskvi 1866. godine u porodici koja je pripadala visokom buržoaskom sloju. Njegov je otac bio bogati trgovac čajem, a majka Moskovljanka čuvena po lepoti. Vasilij je bio njihovo jedino dete, između ostalog i zato jer ovaj brak nije dugo trajao. Roditelji budućeg umetnika razvode se kad je on imao pet godina, a starateljstvo nad njim preuzima tetka Elizabeta Tihejeva. Ona dečaku čita ruske i nemačke bajke i tako kod njega budi ljubav prema raskošnom svetu narodnog stvaralaštva. Taj kolorit Kandinskom će biti temelj na kom će kasnije graditi svoj slikarski opus.
Godine 1886. Vasilij započinje studije prava i narodne ekonomije. Nakon šest godina završava studije i polaže državni ispit. Iste godine, ženi se Anom Čimjakinom, rođakom koja ga je jako podsećala na majku. Iako je od detinjstva voleo umetnost i uzimao časove crtanja i muzike, još dok je bio u kasnim dvadesetim godinama izgledalo da će mladi doktor prava ići predvidljivim akademskim putem kojim je krenuo postavši asistent Moskovskog univerziteta. Ipak, 1895. nakon posete izložbi francuskih impresionista, posebno pošto mu Moneova slika „Plastovi sena“ nije dala mira, Kandinski odlučuje da se preda umetnosti.
Uz rusku folklornu baštinu, srednjovekovne ikone, Moneove „Plastove sena“ i Vagner je uticao na ovu važnu odluku i promenu životnog kursa. Dok je bio u publici prilikom izvođenja Vagnerove opere, doktor prava osetio je nešto sasvim posebno, video je sve boje u svom duhu i pred očima, kao i divlje, lude linije koje nastaju pred njim. To iskustvo otvorilo je vrata novom osećaju u kom su čula u harmoniji i zajedno deluju kako bi iskazala unutarnji svet umetnika.
Kandinski napušta akademsku karijeru i odbija poziv Univerziteta u Dorpatu. Seli se u Minhen i započinje studije slikarstva u Ažbeovoj školi. Na njegovim prvim radovima prisutan je objekat, a primećuje se i uticaj narodnog kolorita. Kako je vreme odmicalo, u umetniku se bore tradicionalista i revolucionar. Pobeđuje inovator, kao teoretičar i kao praktičar. Dubokim promišljanjem o slikarstvu, njegovim zakonima i ulozi u duhovnom razvoju čoveka, Kandinski otvara novo poglavlje u umetnosti.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
