Potrebno je imati jasan cilj i to takav cilj kojeg se nećemo stideti pred sobom i svojom decom i unucima. Sa druge strane, tom cilju treba da težimo na promišljen i planiran način, a ne samoubilački i impulsivno
Psiholozima se sve češće upućuje pitanje: kako ljudi na zdrav način da se odbrane od ludila koje ih okružuje?
Ono što obično vidimo je nekoliko mentalnih „manevara“ kojima ljudi često pribegavaju: beg od realnosti, eskapizam, tj. „guranje glave u pesak“ ili alternativno, tzv. „oguglavanje“, odnosno razvijanje emocionalne okorelosti, tvrdokornosti, ciničnog stava ili bezosećajnosti prema drugima, ili razvijanje ličnog stava tipa „okolnosti su surove i treba se boriti za lični opstanak svim oruđima i oružjima“.
Takođe, nasuprot prethodna dva načina „preživljavanja“, neki ljudi veruju da je poželjno i potrebno prkositi i boriti se za izvesne ideale, ili slikovito rečeno „jurišati na barikade“.
U javnom mnjenju se vodi borba između ta dva stava. Konkretno, da li je „glupo“ i besmisleno žrtvovati svoje vreme, energiju i zdravlje na „nedostižne ideale“, ili treba da „sagnemo glavu“ i probamo da preživimo samo ovaj dan. Ko zna šta donosi sutrašnjica. Jer svet, a i naše bliže okruženje je i tako potpuno izvan naših moći i kontrole.
Ko je ovde u pravu? Da li je istina negde između, ili ni na jednom od ovih polova mišljenja?
Postavlja se, dakle, pitanje koji od ovih načina je dobar i zdrav, odnosno da li je i jedan od njih uvek i svuda bolji, korisniji i zdraviji? Da li pored ova tri načina postoje i neki drugi načini da preživimo velike teškoće u okruženju i da iz njih izađemo kao pobednici? Ili barem sa osećajem da nismo gubitnici? Hajde da razmotrimo…
Pre toga, treba najpre reći nešto o opšteprisutnoj zabludi u javnosti u Srbiji. Ova zabluda se tiče uverenja da kada ljudima bude dovoljno loše, tj. kada im „prekipi“ od muka, briga i neljudskih okolnosti, oni će tada automatski da se pobune. Dići će se „kuke i motike“ kako se pretpostavlja i očekuje.
Nažalost, svetska i istorijska iskustva, kao i psihologija kao nauka i praksa, govore nešto drugo. Kada su ljudi bombardovani brigama, kada su napadani sa svih strana raznim ogromnim i naizgled nerešivim problemima, a da pri tome ne vide neko „svetlo na kraju tunela“, tj. neku razumnu, konkretnu nadu i plan rešavanja tih problema, takva situacija ljude onda pre tera u apatiju, prepuštanje „sudbini“ i „guranje glave u pesak“ (radi čuvanja duševnog mira). Drugim rečima, kada ljudi nemaju jasnu i konkretnu viziju rešenja ili neke bolje alternative, onda će pre pribeći mehanizmu „konzerviranja energije“ i čekanja, u nadi da će problem da se reši sam od sebe (bez obzira na to što je, racionalno gledano, to malo verovatno).
Pitanje deluje jednostavno, ali je odgovor mnogo komplikovaniji i nije jednoznačan. Navešćemo zato par psiholoških fenomena koji su u vezi sa adaptivnim, tj. zdravim ponašanjem i sa efikasnim suočavanjem sa problemima i njihovim rešavanjem.
• Biranje dugoročne nasuprot kratkoročnoj ili trenutnoj dobiti, tj. suprotstavljanje ličnoj „kratkovidosti“
Svi dobro znamo koliko je teško na primer istrajati u dijeti ili odvikavanju od cigareta ili alkohola. Čovek je u svojoj osnovi, kao i sve druge životinje, vođen osećanjem prijatnosti i/ili izbegavanjem bola i neprijatnosti.
Teške životne okolnosti, tj. okolnosti koje u nama izazivaju osećanja zabrinutosti, straha, ljutnje, besa, tuge, nejasnoće, nesigurnosti, neizvesnosti itd. kod nas automatski izazivaju potrebu da u što kraćem roku, tj. odmah prekinemo ta neprijatna osećanja.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
