Priča iz knjiga: KAD DRŽAVA FORMIRA ODBOR ZA BLAŽENSTVO

Ne stidim se da priznam da „istorijski donedavno“ nisam znao za odveć interesantnog austrijskog pisca prve polovine prošlog veka Roberta Muzila. Još je neobičnije što sam, začuđujuće, „promašio“ da saznam još 2005-2006. godine. Naime, u jednoj knjizi koju sam i izdao i, osim u rukopisu, čitao je još dva puta, pominje se njegovo ime, ali preko njega sam preleteo ne obraćajući pažnju na apoziciju.

Nju sam „udostojio dužne pažnje“ pre nekoliko meseci, videvši da je moj autor Muzilov roman „Čovek bez osobina“ ocenio kao „najbolji roman 20. veka“, kao i Tajms. I kad sam se zainteresovao i pročitao (izdanje „Lagune“, u dva toma sa više od 1.500 stranica u sjajnom prevodu Branimira Živojinovića), složio bih se bar sa porukom ovog izdavača koja na korici knjige glasi „ključni roman XX veka“.

Još jedno priznanje – knjiga se doista sporo i teško čita, pojedini delovi, pasusi čak, zahtevaju studiranje, a razlog da se o njoj ostavi beleg na tim stranicama je što ona više nego bilo koja druga pogađa misao iz mota ove rubrike da knjige pružaju „nova i šire stara znanja”. Pri čemu, ovde može da se proširi čak i na ono o čemu smo mislili da znamo sve. Jer, kako kaže jedna mudrost – „što je širi krug znanja, to je veća periferija neznanja”. A Muzil, reklo bi se, širi čak i tu periferiju.

Uz olakšavajuću okolnost, da i inače ova rubrika nije zamišljena kao prikaz već kao vodič kroz citate, ovde su odabrani neki koji možda ne svedoče toliko o Muzilovoj mudrosti, ali su ironično asocijativni i primenjivi i na (našu i globalnu) aktuelnu situaciju, da ne pominjemo i ono što teži otrcanosti – da su velika dela uvek aktuelna:

„Svet pisanja i primoranosti na pisanje prepun je velikih reči i pojmova koji su izgubili svoje predmete. Atributi velikih ljudi i oduševljenja žive duže od svojih povoda, i zato preostaje gomila atributa. Njih je nekada neki značajan čovek iskovao za nekog drugog značajnog čoveka, ali ti ljudi su odavno mrtvi, a preživeli pojmovi se moraju primenjivati. Stoga se neprestano traži neki čovek koji bi išao uz te atribute. Šekspirovo ’obilje’, Geteova ’univerzalnost’, ’psihološka dubina’ Dostojevskog i sve druge predstave, koje je za sobom ostavio dug književni razvoj, vise na stotine u glavama onih koji pišu, i prosto zato što prodaja zapinje, oni danas već nekog teniskog stratega nazivaju neizmerno dubokim ili nekog pomodnog pesnika velikim.

Shvatljivo je što su onda zahvalni kad reči koje imaju na zalihi mogu bez gubitka da vežu za nekog. Ali to mora biti čovek čiji je značaj već činjenica, tako da se razume što reči nalaze mesta na njemu, iako uopšte nije važno gde.“

Na drugim mestima Muzil precizira ovo pridevanje velikih epiteta mnogo manje značajnim ličnostima slikom da su oni povešani kao na nekom aufingeru, pa se po potrebi skinu da bi zaodenuli nekog ili nešto što se u tom trenutku smatra značajnim, iako nije ni nalik onom zbog čega ili zbog koga je epitet prvi put stvoren.

Tako se mnoge ideje i pojmovi zapravo degradiraju. Ništa u tome nama nije nepoznato, ali imamo objašnjenje, šta je izvor i odakle to potiče, da već u ovo vreme poodmakle degradacije značenja, postistine i lažnih ne samo vesti, već i vrednosti, u javnom govoru i medijima skoro svaki poznatiji pop-muzičar, roker i tome slično je „legendaran“ ili „ikona“, šta god to značilo. Do u našem aktuelnom slučaju, da se pojam elite vezuje za starlete, budalaće i niz ličnosti koje su „poznate, baš samo zato što su poznate“, pri čemu se zaboravlja da su namerno i neodmereno učinjene poznatim.

Lucidna su Muzilova zapažanja i o epohama, stilovima, pokretima u umetnosti, a na jednom mestu se u poređenju prošlosti i sadašnjosti, sredine devetnaestog veka i prvih decenija 20. vraća na, rekao bih „pune torbe“ sumnjivih i preterano cenjenih veličina.

„Ta razdoblja izgledaju različito; sadašnjost gordo s visoka gleda na prošlost, a kad bi prošlost slučajno došla kasnije, ona bi gordo s visoka gledala na sadašnjost, ali uglavnom i jedna i druga izlaze na nešto veoma slično, jer i ovde i onde najveću ulogu igraju netačnost i ispuštanje presudnih razlika.

Jedan deo veličine uzima se za celinu, neka udaljena analogija za ostvarenje istine, a ispražnjena koža neke velike reči puni se piljevinom prema dnevnoj modi. To veličanstveno prolazi, iako ne traje dugo.“

Neizbežna asocijacija da smo postali društvo pretrpano ispražnjenim kožama velikih reči koje se pune piljevinom, ali baš zato što je reč o piljevini, kože mogu da pune i neznalice i budalaći i politički prevaranti, i druge „velike kože“ ispražnjene od svake odgovornosti.

A kakvi su preciznije ti ljudi, i onda i kasnije i danas? Šlagvort za odgovor na ovo pitanje daje opaska glavnog junaka Ulriha, a Muzil se nadovezuje:

„Ti pojmovi sred kojih visi život kao orao među svojim krilima“, mislio je Ulrih. „Ti bezbrojni moralni i umetnički pojmovi o životu, koji su po svom biću nežni kao čvrste planine u nejasnoj daljini.“ Na njihovim jezicima oni su se umnožavali obrćući se, i o nijednoj njihovoj ideji nije se neko vreme moglo govoriti a da se iznenada već ne dospe u sledeću.

Ta vrsta ljudi je sebe u sva vremena nazivala novim vremenom. Ovo je reč kao vreća u koju neko želi da uhvati Eolove vetrove; ova reč je neprestano izvinjavanje zbog toga što se stvari ne dovode u red, to jest ne u njihov sopstven, objektivan poredak, nego u uobražen kontekst neke besmislice. A ipak se u tome nalazi neka ispovest. U tim ljudima je na najneobičniji način živelo ubeđenje da imaju zadatak da unesu poredak u svet.“