Sitkom razmatra teme i probleme običnih ljudi, on otvara važna pitanja, on nekad daje odgovore. Ipak, ti su odgovori uvek uklopljeni u normu koju diktira vladajuća elita. Budući da je život zajednice uvek dinamično natezanje konopa između želja i potreba društvenih podgrupa, sitkom nije ostao nem na pitanje statusa dve važne ranjive populacije: afroameričke i gej zajednice
Priče o porodicama Afroamerikanaca veoma su prisutne još od njihovog emitovanja na radiju. One su davale sliku o rasi i poziciji u društvu, onakvu sliku kakvu je imao beli gledalac, a s gorčinom koja je bila više prihvatanje stanja nego otpor.
Za razvoj crnog sitkoma (blek sitkom, bekkom) značajan je minstrel šou, veoma popularan oblik zabave u Americi u 19. veku. Performeri u ovom programu zabavljali su publiku pesmom i igrom, a obavezno su imali crnom bojom prekriveno lice i usne obojene belo ili crveno na način kako to čine današnji klovnovi. Veseo lakomislen razigran junak minstrela, inferioran i priglup bio je izvor smeha u vremenu nastajanja minstrela, a sa malim modifikacijama ostao je takav kroz razne promene, između ostalog, takav je ušao i u crni sitkom.
Prema likovima američkog minstrela nastali su i, nažalost, vrlo dugo se zadržali stereotipni junaci koje viđamo u blekkomu. Do sedamdesetih godina, oni se nisu značajnije menjali. Crni muškarac bio je prikazan kao veseo i raspevan, govorio je na iskrivljenom dijalektu (dijalektu plantaže) i bio je karikatura koja je budila podsmeh. Tako je nastao stereotip: crni muškarac koji je glup, veseo, sujeveran, lenj i submisivan.
Nezapamćenu popularnost imao je radio-sitkom „Ejmos i Endi“ o manjoj grupi Afroamerikanaca koja živi u Harlemu. Toliku da su se fabrike zatvarale ranije da bi radnici mogli da ga slušaju. U radio-verziji, izvođači su bili belci koji su imitirali dijalekat crnih, u televizijskoj obradi na CBS-u (od 1951), oni su zamenjeni crnim glumcima. To je bila najslušanija serija u istoriji radija. Na televiziji nisu dugo opstali, samo dve godine. CBS ih je skinuo i pored izuzetne gledanosti usled pritisaka tada jakog Pokreta za građanska prava zbog negativnog prikaza afroameričke etničke grupe. To se smatra jednom od prvih pobeda ovog pokreta posle II svetskog rata. Po popularnosti, ovaj sitkom je bio „Kozbi šou“ svog vremena.
Za period koji u razvoju blekkoma zovemo periodom asimilacije dobar predstavnik je sitkom „Julia“. To je sitkom o samohranoj majci, Afroamerikanki. Iako je isključio sve rasne sukobe i debate, te sve podredio normama belih, emitovan je samo tri godine jer publika nije želela da gleda crnu glumicu u glavnoj ulozi.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
