Priče iz knjiga: Jedna tajna kralja Milana

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Pera Todorović, sam kaže više novinar nego političar, bivši Pašićev radikal, učesnik Timočke bune i kažnjenik zbog nje, još i sad „vlasnik“ imena jedne ulice na beogradskom Banovom brdu, više nego zanimljiv je svedok previranja (a kad Srbija nije bila u previranjima!?) na razmeđi 19. i 20. veka. Kao izdavač i vlasnik listova „Male novine“ i „Ogledalo“, da bi „imao od čega živeti“ kad ga izbace iz državne službe (posebno „njegovi“ radikali!), baš u ovom drugom listu detaljno opisuje jedno važno od tih „previranja“ početkom 1889.

Dosije pod nazivom „Jedna tajna kralja Milana“ započinje, čime bi drugim, nego intrigom. Kao činovniku, načelniku odeljenja u ministarstvu privrede vlade „Čiča“ Nikole Hristića, resorni ministar koji je vodio i prosvetu, Vladan Đorđević kaže mu jednom da je kralj veoma ljut na njega i traži da bude izbačen iz službe, ma ni ostavka ne dolazi u obzir! A ljut je Milan jer je čuo da ovaj hoće da osniva novine…

O samom tom slučaju smene mogla bi se napisati posebna priča, ali epilog je bio da su i „Čiča“ predsednik-ministar i profesor Vladan bili neradi da ga smene i nekako su „ispeglali“ da, pošto su dobili Perinu ostavku, ne prihvate ni nju nego ga postave za vladinog inspektora u Narodnoj banci?!

Kralj Milan pak, ne samo da se stišao, nego je 5. februara 1889. pozvao Todorovića da ga pita ume li da čuva tajnu, kao i pre što je umeo, i da ga posavetuje kako i gde sačuvati, zakopati i ko je toliko pouzdan da mu se može na čuvanje poveriti „kraljevska ostava“, „veliko zakopano blago“ i „čitavi tovari zlata“.

Na rastanku, kad je najavio abdikaciju, kralj Milan opazi da su meni pune oči suza… onda navali, i nije me hteo pustiti dok mu ne kažem šta je. Žalim kraljevića! –  jedva izustim ja

I o ovom se može ispričati posebna priča, a i Todorović ju je razvezao na nekoliko strana „Ogledala“ i istoimene knjige. U nadigravanju misli li to kralj „u figuri“ ili je stvarno neka velika škrinja došlo se i do „zlatnih kašika Nemanjića“. Ali, priznao je ubrzo kralj da je u pitanju figura i potvrdio ono što je Todorović u nekoliko navrata pretpostavio: „Sasvim dosta, Veličanstvo. Jer sad znam da ovde nije reč o nekoj starini, već o našem mladom kraljeviću Aleksandru, koga treba očuvati za budućnost.“

Licitiralo se potom ko su političari naklonjeni Obrenovićima jer, rekao je kralj „ja baš zato i tražim pouzdane i dostojne zamenike, što ja sam lično ne mogu tu biti, ni u tome poslu učestvovati“. Pa je na Todorovićevo čuđenje gde će biti, ponovo bio „figurativan“: „E, evo reci da sam se zaljubio u neku amerikansku milijunarku i  duhnuo za njom u Ameriku. Ili još prostije, recimo nazebem, dobijem zapaljenje i ležim na samrtnoj postelji. Još sam pri čistoj svesti, a imam 24 časa roka, da  napravim svoj politički testament…“

Todorović je figuru protumačio ispravno, kao najavu abdikacije.

„Na rastanku, kralj Milan opazi da su meni pune oči suza. Pitao me je šta je, a ja sam ćutao i odgovorio da nije ništa. On onda navali, i nije me hteo pustiti dok mu ne kažem šta je.

Žalim kraljevića! –  jedva izustim ja.“

„To i još jedno kratko sretanje sutra dan bio je moj poslednji sastanak i razgovor sa kraljem Milanom… 17 dana docnije, 22. febr. u sredu, kralja Milana već nije bilo više na prestolu srpskom.“

Drugi sastanak sutradan bio je posvećen raspitivanju zašto je Todorović žalio kraljevića, ali je u nastavku razgovora usledilo nešto još i danas interesantnije! A to je samo jedan deo onog što je kralj, kao „simpatizer“ Austrougarske (Zapada!) izgovorio o odnosima Srba prema Rusiji i o odnosu svoje zemlje i Rusije.

„Zašto ga žališ“ (kraljevića –prim. B. A.), pitao je kralj.

Ili Rusi moraju prestati sa svojim intrigama u Srbiji, ili moraju javno i otvoreno da gađaju samu Srbiju. A to će biti od očevidne koristi. Tada će jednom uvideti – i ovaj dobrodušni i poverljivi narod srpski, šta mu misle braća Rusi

Todorović je svoju potrebu da bude iskren izgovorio u više mahova. Evo, u par citata: „Žalim ga za to, što kod vas živih roditelja gradite ga siročetom bez oca i majke!..“

„Tako misli cela Srbija. Ali recimo i da nije tako. Fakat je da ste Vi naredili da se kraljević oduzme od kraljice. Odvojili ste ga od matere, a sad ga ostavljate i Vi, i onda eto gotova siročeta.“

Kralj se protivio i govorio da „ne može valjda neprestano materi viriti iz krila“, te da su tu profesori, „prijatelji našega doma, tu ordonansi, i ađutanti njegovi koji ga paze kao svoju zenicu.“

Todorović: „…roditelje detetu ne može niko zameniti. Pitate što će mu mati! Majka daje dušu detetu. Ni najbolji ordonansi ne mogu zameniti oca i majku“…

A onda je kralj Milan prešao na i danas najomiljeniju zamenu teza: „Svi udarci kojima mene gađaju, u istini su namenjeni dinastiji. Nišane bajagi kralja Milana, a u stvari pucaju na dinastiju Obrenovića.“…

„A vidiš li kako baš braća Rusi naročito izvode ovu duplu igru, za koju su pridobili čak i kratkovidu kraljicu Nataliju? Čak i ona veruje da Rusi viču na me zato što bajagi žele dobra Srbiji i njenoj dinastiji. U stvari pak ja Rusima baš zato i jesam trn u oku, što u meni vide glavni stub dinastije, a u dinastiji opet vide glavni stub moćne, ugledne i jake Srbije s čvrstim vladalačkim autoritetom i osiguranim  građanskim redom unutar u zemlji!…

Da, da! Rusima smetam ja zato što mogu mnogo da učinim za dinastiju Obrenovića, a dinastija Obrenovića smeta im opet zato što ona može mnogo da učini za Srbiju. I tako će braći Rusima smetati svaka dinastija koja bude kadra da stvori i održava jaku i uglednu Srbiju. Što braća Rusi hoće i što njima treba, to je naša slabost; to je malaksala, prezrena i zavađena Srbija, u koju oni  svakoga trenutka mogu gurnuti ugarak građanskog rata i naterati je da pred njima večno kleči. – To Rusi hoće. I da bi oslabili dinastiju oni gađaju mene. To im je zgodnije i eto tu zgodu ja hoću da im oduzmem. Hoću malo da se sklonim u stranu, kako se Rusi ne bi mogli izgovarati da mene gađaju, i onda  mora nastati jedno od dvoga.

Ili Rusi moraju prestati sa svojim intrigama u Srbiji, ili moraju javno i otvoreno da gađaju samu Srbiju. A to će biti od očevidne koristi. Tada će  jednom uvideti – i ovaj dobrodušni i poverljivi narod srpski, šta mu misle braća Rusi. Naravno, ja ovde ne krivim dobrodušni ruski narod, već bezdušnu rusku diplomaciju.

Kralj Milan ustade da upali cigaru, pa nastavi živo:

„A ovo što vredi za Ruse, vredi i za mnoge druge. Uopšte, potrebno je da se ja malko sklonim u stranu, a da se malo više istakne mladi kraljević. To će biti i za dinastiju i za Srbiju nov štit.“

(Iz: Pera Todorović, OGLEDALO, „Zrake iz prošlosti“, priredila Latinka Perović, izdavač Medicinska knjiga, Medicinske komunikacije, Beograd, 1997)