Prinudna naplata nerada

Privredna komora oduvek je sigurna luka za islužene partijske kadrove, ali ih se sada baš namnožilo, uz velike plate. Nema kontrole trošenja novca, ne znamo šta ova institucija radi, ali godišnje obrne čak 40 miliona evra. Samo za troškove pića duguje jednoj vinariji 40.000 evra

Zbog pitanja čemu služi Privredna komora, veliki broj malih privatnih firmi jednostavno izbegava da plaća članstvo Komori. To je nekako i „prolazilo“ sve do prošle godine, kada je Komora počela da utužuje za neplaćenu članarinu.

Poseban paradoks je činjenica da Komora, iako u njoj radi ogroman aparat, umesto da sami pokrenu naplatu potraživanja, što je više nego banalan pravni posao, za naplatu potraživanja od članova mora da angažuje privatnu agenciju ODM Collections, koja je za tu uslugu samo prošle godine dobila preko 250.000 evra.

Pokušaj prinudne naplate se nastavio i ove godine, pa je tako u martu veliki broj malih privatnih firmi dobio „opomenu“ za neplaćenu članarinu Privrednoj komori Srbije od advokatske kancelarije Vuković i partneri AOD.

U tom dopisu Komora potražuje sve zaostale članarine i zateznu kamatu počev od 2017. godine pa do kraja 2024. godine, uz pretnju utuženjem. Sve to uz napomenu da će troškovi utuženja, ukoliko do njega dođe, biti preko 50.000 dinara. Doduše, Komora „nudi“ otpis zatezne kamate ukoliko član postupi po opomeni i uplati dug u roku od 8 dana.

Radi se o svojevrsnom, slobodno možemo reći „bezobrazluku“ i pokušaju lova u mutnom. U pitanju su „povremena“ potraživanja, koja prema Zakonu o obligacionim odnosima zastarevaju za tri godine. Uz potraživanja, zastareva i kamata. Sve to u Komori bi morali dobro da znaju, a ako ništa drugo, na to ih je mogla upozoriti i advokatska kancelarija koju su angažovali.

Privrednici koji do sada nisu plaćali članarinu ne treba da se „upecaju“ na ponudu Komore i uplate sva potraživanja od 2017. godine, već samo potraživanja koja su dospela za prethodne tri godine.

Važno je napomenuti da privredni subjekat prilikom uplate zaostalog duga Komori precizno naglasi da se to odnosi na članarinu isključivo za prethodne tri godine.

Ukoliko i pored toga dođe do utuženja, dovoljno je uložiti prigovor i pozvati se na zastarelost, pa će tužba će biti odbijena, a svi troškovi će pasti na teret Komore.

PRODUŽENA RUKA VLASTI

Čemu dakle služi Privredna komora Srbije, da bismo joj plaćali obaveznu članarinu? To bi u načelu trebalo da bude slobodna asocijacija privrednih subjekata, koji dobrovoljnim udruživanjem u komoru kolektivno brane svoje interese pred državom i drugim subjektima u društvu.

U praksi je potpuno suprotno, jer ponovo funkcioniše sistem nasleđen iz doba socijalizma: članstvo u Komori obavezno za sva privredna društva, koja htela – ne htela moraju da plaćaju članarinu, dok rukovodstvo Komore uopšte ne predstavlja privrednike, nego je produžena ruka vlasti.

Najbolji dokaz da je srpska Komora (para)državna institucija je činjenica da je njen sadašnji predsednik Marko Čadež izabran suprotno statutu, po kome predsednik mora da bude „istaknuti privrednik“. Čadež, koji je krajem 2014. godine sa 38 godina života postao najmlađi predsednik Komore, nije imao praktično nikakvo iskustvo u privredi. Glavni kvalitet mu je izgleda bio što je 10 godina radio kao portparol nemačke ambasade u Beogradu; pre toga je radio (povremeno) kao novinar a, neposredno pre izbora, vodio je predstavništvo Komore u Nemačkoj.

Komora se ni pre Čadeža nije mogla pohvaliti svojim predsednicima – uglavnom su to bili ljudi iz vlasti, a ne pravi privrednici. Da pomenemo recimo Slobodana Milosavljevića, koji je za predsednika Komore izabran posle obavljanja funkcije ministra trgovine. Nije imao ni dan iskustva u privredi, jer je pre ministarske fotelje sedeo u nekom institutu.

Pre Čadeža Komorom je rukovodio Željko Sertić, takođe kadar SNS-a, koji je bio direktor i suvlasnik molerske firme, da bi iz Komore otišao za ministra privrede, a posle kratkotrajnog staža na tom mestu, udomio se u državnoj službi.

Država ima (posredne) mehanizme da preko preduzeća koje kontroliše ostvari većinu u Skupštini Komore prilikom izbora predsednika i drugih organa. Naši privatnici jednostavno nemaju motiv da se kandiduju protiv državnog kandidata, ali ne samo to, nego i ne vide mogućnost da od Komore postane ozbiljna institucija gde bi mogli da efektivno brane svoje interese.

LEGLO NERADA

U takvom sistemu, gde je članstvo obavezno i samim tim prihodi unapred obezbeđeni, nije ni čudo da Komora ne pokazuje (skoro) nikakve napore da bude pravi servis privrede.

Na primer, Komora izdaje, pored MUP-a i nekoliko drugih institucija, elektronski sertifikat. Umesto da članovi sertifikat dobiju besplatno, Komora ga naplaćuje 3.600 dinara plus PDV, iako su realni troškovi izrade kartica-sertifikata nekoliko puta manji, pa se na tome više nego dobro zarađuje.

Komora godišnje „obrne“ oko 40 miliona evra, od kojih najveći deo čine prihodi od obavezne članarine, oko 30 miliona evra. Ostalo čine prihodi od usluga koje pruža Komora (sertifikati, TIR karneti, seminari, arbitraže) kao i od izdavanja brojnih nekretnina u centru Beograda u njenom vlasništvu.

Broj zaposlenih u Komori neprekidno raste, pa je krajem prošle godine tamo radilo 536 radnika, uz još oko 20 angažovanih preko zadruge. Izdvajanja za njihove plate „pojedu“ polovinu prihoda Komore; prosečna neto plata u prošloj godini bila je čak 173.000 dinara, što je znatno više od prosečne zarade u Srbiji.

Nema nikakve dileme da u Komori bez ikakvog problema može da se otpusti bar polovina od sadašnjeg broja zaposlenih, čime bi se znatno smanjili rashodi i mogli bi polako da pređu na model po kome na primer funkcioniše hrvatska komora. Ali, očigledno da za to nema nikakvog sluha, a reklo bi se ni sposobnosti i volje u sadašnjem rukovodstvu PKS.

Trenutno je Komora „leglo“ isluženih kadrova koji primaju platu, a uopšte se ne pojavljuju na poslu. Primera ima mnogo. Nije velika tajna da stranačkih kadrova svih režima trenutno ima više od stotinu u Komori; većina njih defakto ništa ne radi, a mnogi od njih se i ne pojavljuju na radnom mestu.

Komora ima velike troškove i za konsultantske usluge, a novac se rasipa i na ugostiteljske usluge. Tako je, na primer, Komora krajem godine dugovala ekskluzivnoj vinoteci Wine & Pleasure čak 40.000 evra. Ta vinoteka je inače poznata po tome što je tamo svojevremeno radio (a možda i dalje formalno radi) sin predsednika Vučića, Danilo.

HRVATSKA JE TRANSFORMISALA SVOJU KOMORU

Dobar primer kako funkcioniše privredna komora u (delimično) tržišnom ambijentu možemo videti u Hrvatskoj. Pre pet godina, Hrvatska gospodarstvena komora – HGK imala je preko 500 radnika, da bi u nekoliko talasa racionalizacije broj zaposlenih svela na 250.

Obaveza plaćanja članarine je ukinuta za sve subjekte koji imaju manje od 50 zaposlenih ili promet ispod dva miliona evra, što čini oko 95 odsto privrednih subjekata, dok ostale firme imaju obavezu plaćanja članarine.

Ali i oni koji plaćaju obaveznu članarinu znaju da taj novac ne ide u prazno: HGK svojim članovima nudi besplatne usluge u vrednosti dvostruke članarine, pa su tako privredni subjekti stimulisani da plate članarinu i ako ne moraju, ali znaju da za nju nešto dobijaju, dok oni koji moraju da plaćaju članarinu mogu da koriste besplatne usluge HGK do vrednosti dvostruke godišnje članarine. Na primer, preduzeće koje ima do 250 zaposlenih i plaća 1.278 evra članarine može da koristi besplatne usluge u vrednosti do 3.500 evra. U takvom sistemu brojna preduzeća koja su oslobođena plaćanja članarine sama dobrovoljno uplaćuju, jer mogu da za taj novac dobiju konkretne usluge.

REFORMA JE NEMINOVNA, ALI NEMOGUĆA

Pokušaj prinudne naplate zastarelih potraživanja od malih i mikro preduzeća pokazuje da Privredna komora Srbije tone sve dublje. Mastodontski aparat Komore „guta“ sve više novca za plate; naglo rastu i ostali rashodi Komore (duplirani su troškovi službenih putovanja).

Pored toga, veliki rast beleže i izdaci za razne konsultantske i marketinške usluge, gde se angažuju firme podobnih kadrova kao što je Nova Communications Nebojše Krstića, a u Komori se pojavljuju i isluženi kadrovi nekadašnjeg LDP kao što su Ivan Andrić ili Bojan Đurić. Zato nije ni čudo da su bili prinuđeni da pokrenu postupke prinudne naplate neplaćenih članarina.

Ovakva Komora ne služi ničemu, već vegetira kao parazit na leđima privrede. Našim privrednicima je potrebna ozbiljna komora koja bi mogla da im pruži podršku. Naši najistaknutiji ekonomisti neprestano ponavljaju da Srbija u razvoju mora da se osloni na što veći doprinos iz domaćih izvora, umesto da se neprekidno forsiraju strane investicije. Ovakva Privredna komora to ne može da pruži.