Uprkos očiglednom značaju kolekcionarstva, ulaganju vremena, znanja, pa i novca, ova delatnost u Srbiji ne dobija zasluženi status ni podršku. Trajkovići su to dobro shvatili na sopstvenoj koži. Zbog komplikovane procedure „javnih nabavki“ i manjka novca u budžetu, neki od institucionalno željenih radova završavaju u privatnim zbirkama, koje postaju pravi čuvari baštine
Kako je to popiti jutarnju kafu u društvu Dušana Otaševića, Mrđana Bajića, Dragoslava Krnajskog, Tomislava Kauzlarića, Predraga Neškovića, Božice Radenović i mnogih drugih srpskih umetnika raznih generacija, znaju samo Slavica i Daniel Trajković. Jer, oni su okruženi njihovim delima u svom stanu u centru Beograda, dok ostatak zbirke umetnosti od 60-ih godina prošlog veka do početka ovog, brižno čuvaju u depou.
Ona – arhitekta, a on – saobraćajni inžinjer, zajedno vlasnici Kolekcije Trajković, uvršćene u Svetski vodič privatnih kolekcionara (BMW ART GUIDE), kao jedini iz regiona i malo šire. A skupa sa 256 drugih najprestižnijih zbirki iz 43 zemlje sveta. To se desilo na poziv svetskih stručnjaka, a na čuđenje samih Trajkovića.
Oni su i osnivači Fondacije Trajković, koja se brine o kolekciji, čiji je cilj očuvanje likovnog stvaralaštva i širenje kulture i likovne umetnosti XX veka u Srbiji i ima širok spektar delovanja, od organizacije izložbi do izdavaštva. Naši možda i najpoznatiji kolekcionari pioniri su još u nečem, prvi su počeli da se bave produkcijom na našoj vizuelnoj sceni i to od već apostrofiranog Otaševića, akademika.
Ovakvu poziciju koja bi se u svetu fudbala mogla porediti sa vlasništvom Real Madrida, Trajkovići su izborili zahvaljujući nekoliko „sitnica“. „Nije dovoljno da ti se neko delo sviđa, već scenu moraš da pratiš i teorijski, čitanjem monografija i drugih publikacija, pretragom po internetu, ali i da pasionirano obilaziš izložbe“, objašnjava Daniel. Sve to znanje kojim su potkovani i pride „dar od boga“ da nanjušiš pravu vrednost, organski se primećuje u njihovoj kućnoj postavci koja se povremeno menja, baš kao u velikim svetskim muzejima.
Tako se i osećaš, kao u beogradskom Tejtu, sa pogledom na Dunav sa jedne strane, a sa druge, na ušuškani centar prestonice. Ili, kako to kaže istoričar umetnosti Nikola Šuica stručno, ovde se prožimaju „privatnost življenja i dejstvo odabranih dela, postajući orijentacija i uvažavanje profesionalnih kolekcionarskih promišljanja“. Ali, ova zbirka prerasta i u mogućnost javne izloženosti, odnosno potentnost da tu vrednost podele sa drugima, dok sam stan-galerija prevazilazi „arhivirajuće skladište“.
Premda je Trajkovićima već pomalo mučno da pričaju „kako je sve to počelo“, mi smo dužni da čitaocima ovo razjasnimo. Kao savremenik najburnijeg razdoblja u domaćoj savremenoj umetnosti i stvaranja konceptualne scene u Studenskom kulturnom centru početkom ’70-ih, Daniel je ovo kultno mesto redovno posećivao, izgrađujući temelje svoje kolekcionarske filozofije. Sledili su obilasci izložbi u Paviljonu u Masarikovoj ulici, Oktobarskog salona, Galerije Doma omladine, Salona Muzeja savremene umetnosti.., tokom ’80-ih. Nezaobilazna je bila i galerija „Lada“ u Ulici kneza Sime Markovića, kao i druženje sa vlasnicom Ladom Kramzer i galeristom Slobodanom Rašićem, tokom poslednje decenije prošlog veka.
Nekih od tih galerija i praksi više nema, ali je blagovremeno upijanje „kolektivnog pamćenja i stanja duha jednog istorijskog razdoblja, doprinelo da Kolekcija Trajković nije tek puki zbir arhiviranih umetnina“, kako zapaža Stevan Šićarov. Prva je slika, a začetak zbirke, stoga ipak bitna, kupljena u ateljeu Peđe Neškovića, lično od autora, početkom ’90-ih. Prožimanje života i arta rezultiralo je druženjem sa Olgom Jevrić, Kostom Bogdanovićem, Nešom Paripovićem, Erom Milivojevićem… i posledičnom kupovinom radova aktuelnih, mladih stvaralaca.
Tu leži i razlika između pomodnih kolekcionara, obično vrlo bogatih, čije se zanimanje za likovno stvaralaštvo završava na „proverenim vrednostima“, kao garanciji za dobro ulaganje novca, a kako nastaju zbirke poput one Pavla Beljanskog. „Mnogo je veći izazov i prava avantura da se kolekcionira savremena scena i mladi umetnici. Naravno da za to ne treba mnogo novca, ali treba dosta vremena kako bi se pokazalo da li je izbor pravi. Naša kolekcija se formirala tokom više od 30 godina i većina radova je kupovana u vreme kada je i nastajala”, objašnjavaju Trajkovići.
Nastavak teksta možete pročitati u 66. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
