Privilegije bez odgovornosti

Zašto kažemo korupcija i netransparentnost kada pominjemo ugovore sa Kinom i da li saradnja sa kineskim kompanijama ukazuje na obrazac korupcije, neodgovornosti i zataškavanja koji traje godinama? Tragedijom u Novom Sadu otvoren je niz pitanja na koje i kineska strana duguje odgovore

Srpske vlasti su pre 16 godina odlučile da potpišu neke od najvažnijih infrastrukturnih ugovora sa Kinom, što je u javnosti predstavljeno kao jedan od ključnih primera strateškog prijateljstva sa velikim kineskim partnerima. Međutim, sadržaji ugovora proglašeni su tajnom, a ubrzo je postalo jasno da je od prijateljstva ostalo samo ono zasnovano na zajedničkoj, tajnoj ćari. Radovi su počeli da poskupljuju, a pojedini su čak i u ranoj fazi zahtevali popravke.

Kineske kompanije u Srbiji praktično imaju privilegovan status zahvaljujući međudržavnom Sporazumu o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture, koji su 2009. godine potpisali predstavnici srpske i kineske vlade.

Ugovori i projekti ostvareni na osnovu ovog dokumenta ne podležu obavezi raspisivanja javnih tendera za izvođenje investicionih radova i isporuku robe i usluga. Ova obaveza je propisana zakonima Srbije, ali pošto su međudržavni sporazumi u Srbiji iznad nacionalnog zakonodavstva, poslovi koji se dogovaraju na osnovu njih mogu izbeći zakonske obaveze kao što je obavezno raspisivanje javnih tendera.

Godinama nakon uspostavljanja takve saradnje sa Kinom i tek nakon tragedije u Novom Sadu, saznali smo i od bivšeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića da su ugovori potpisani sa Kinezima iz razloga što je evropski novac bio uslovljen komplikovanom birokratijom, dužim rokovima i većim troškovima. Ipak, ispostavilo se da su kompanije iz Kine na kraju uspele da naplate i više, ako se uračunaju kašnjenja, poskupljenja i prepravke. Tako da opravdanje od nekadašnjih demokratskih vlasti ne stoji. Ostaju samo potpuna netransparentnost i korupcija, koje su na kraju koštale života 16 naših sugrađana iz Novog Sada.

Ali, ni taj tragičan događaj nije bio dovoljan da srpske vlasti makar privremeno obustave ugovore u vezi sa rekonstrukcijom pruge do Kelebije, barem dok se istraga ne okonča. Naprotiv, radovi su nastavljeni i to sa istim kompanijama, a istraga ni posle godinu dana nije pokazala nikakav napredak.

„To je više stvar prakse nego zakonodavstva. A u svakom slučaju ako nije već i mnogo pre, tragedijom u Novom Sadu otvoren je niz pitanja na koja i kineska strana duguje odgovore. Nastavak saradnje uz izostanak prihvatljivih odgovora nije samo višestruko problematičan nego i rizičan“, napominje Rodoljub Šabić, advokat i bivši poverenik za informacije od javnog značaja.

SVE FAZE OBMANE

A zašto pominjemo netransparentnost i korupciju, do sada je više nego očigledno. Naime, i u svim drugim slučajevima javnost u Srbiji je uvek prolazila gotovo iste faze jednog slučaja nesreće. Prvo je bilo negiranje – nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije (ispostavilo se da jeste). Vlast se uvek pozivala na nekakvu tajnost (u slučaju nadstrešnice to su bili ugovori), koju ni uprkos smrti 16 osoba nije htela da ukloni. U uređenim i odgovornim državama ovo ne bi trebalo da se dešava. Ono na šta vlast tada nije računala je „curenje“ dokumenata koje su mediji počeli da obelodanjuju.

Kao uostalom cela javnost, Šabić nije imao pristup sadržini tih ugovora i zna uglavnom neke informacije koje „nekako kapilarno procure“ iz struktura vlasti, najčešće posredstvom istraživačkog novinarstva. Ali i te pojedine su vrlo indikativne i zabrinjavajuće, poručuje Šabić. Kao primer on navodi nedavnu odluku Vlade Srbije da stavi van snage Aneks 5 komercijalnog ugovora o rekonstrukciji i modernizaciji pruge od Novog Sada do Mađarske, povodom čega je javnost mogla čuti da je nakon što je za rekonstrukciju pruge već plaćeno više od 1,2 milijarde dolara, posle tragedije na železničkoj stanici, potpisano nekoliko aneksa ugovora u vrednosti od više desetina miliona evra.

„Neprihvatljivo je da javnost s tim u vezi do danas nema odgovore ni na najosnovnija pitanja – da li je Aneks stavljen van snage jednostrano ili uz saglasnost kineske strane? Da li su radovi predviđeni aneksom već plaćeni? Da li su radovi izvršeni, ali nisu plaćeni. Šta je sa drugim aneksima“, pita se Šabić.

U drugoj fazi zamagljivanja činjenica, bila  je ozbiljna i puna istraga organa, koja se, kao i uvek, prenela na „dežurne krivce“ i sitnu ribu, jer je iz samih dokumenata počelo svima da bude jasno da je grešaka mnogo i da je više poluga zakazalo. Istraga je toliko bila detaljna i ozbiljna da su delovi nadstrešnice koja se urušila i ubila 16 osoba – sklonjeni i nestali vrlo brzo po obavljenom uviđaju. O ovome je progovorio i ministar pravde Nenad Vujić, ali tek u julu ove godine.

I pošto sve dovedete u pitanje, ni tu obmana nije završena jer treba do kraja da se ubedi javnost da, i pored nesreća koje se dešavaju, „Srbija mora da nastavi dalje, još jače“.

Poslednja faza je ona koju svi sa malo više i pameti, ali i senzibiliteta mogu da preskoče jer im vređa kako inteligenciju, tako i svaki osećaj čovečnosti – ubacivanje terorističkih, spoljnih elemenata, ali i bacanja sumnje na sve i svakoga, što bi za efekat imalo preispitivanje i nečastivih sila, ali tako da građane slude da više ne veruju ni u šta. Ako već prethodno sluđivanje nije uradilo posao.

PITANJE ODGOVORNOSTI

Pokušali smo da saznamo od onih koji se ovom temom najviše i bave, zašto kažemo korupcija i netransparentnost kada pominjemo ugovore sa Kinom, kao i da li smo mogli, i kako, da izbegnemo sumnjive partnere u javnim poslovima. Nije ovo prvi put da su kineske infrastrukturne „investicije“ razlog za skandale i nesreće.

U Severnoj Makedoniji je izbio skandal pošto je još 2014. godine kineski izvođač Sinohydro počeo radove između Kičeva i Ohrida, u dužini od oko 57 kilometara. Auto-put je izgrađen na mekom, nestabilnom tlu, što je ozbiljan geološki problem koji nije identifikovan u početnim procenama i koji je doveo do stalnih problema. Projektu su takođe nedostajali planirani izlazi i ulazi iz sela duž rute, što ga je činilo funkcionalno neupotrebljivim za lokalno stanovništvo. Iako je izbio skandal, a gradnja produžena do 2026. godine, ista kineska kompanija je nastavila da dobija poslove u susednoj državi.

Projekat auto-puta koji su izvele kineske kompanije izazvao je klizišta i strukturna oštećenja u neformalnom naselju pod nazivom Lameta u Kolumbiji, jer građevinska kompanija nije uzela u obzir postojeću zajednicu ili nestabilnu padinu prilikom planiranja. Stanovnici su primorani da žive u strahu od klizišta, a pokušaji sanacije štete nisu bili uspešni. Kolumbija uprkos tome teži da postane deo inicijative Pojas i put. Primeri su brojni, ova dva slučaja nisu usamljena, ali zajedničko svim državama je da su upravo zbog cene, uslova i brzine odabrale Kinu.

Kada je Srbija u pitanju, naši sagovornici se slažu da javnosti Srbije ugovori sa kineskim kompanijama neće nikada postati dostupni, odnosno da su šanse gotovo „nikakve“.

„Dok su ugovori sa kineskim bankama dostupni jer su usvojeni u vidu međudržavnih sporazuma i kao takvi su morali biti ratifikovani od strane parlamenta, ugovori sa kompanijama se karakterišu kao komercijalni, te takva obaveza ne postoji… Upravo zbog toga da bi se omogućilo zaobilaženje osnovnih procedura i praksi kao što su tender, konkurencija, pa i transparentnost, a nakon tragedije u Novom Sadu videli smo da to obuhvata odgovornost, odnosno nedostatak iste“, kaže za Novu ekonomiju Stefan Vladisavljev, programski direktor u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP).

Ukoliko radovi kasne, ukoliko niste zadovoljni kvalitetom izrade, vi procesu žalbe pristupate u startu iz pozicije ,,kadija te tuži, kadija ti sudi’’, kaže Vladisavljev, jer je kinesko sudstvo nadležno u tim slučajevima. Takođe, postavlja se realno pitanje da li se ove klauzule u širem kontekstu mogu tumačiti i na taj način da odgovornost izostaje i u slučaju kao što je bila tragedija u Novom Sadu, kaže naš sagovornik koji naglašava da je tumačenje ovog pitanja tema za pravnike.

Kako Šabić objašnjava, dosadašnja praksa, bilo da su za to razlog po nas loše zaključeni ugovori bilo loše zastupanje, pokazuje da sporove po pravilu gubimo. Inače praksa kineske strane u sličnim sporovima je da nastoji da ne dođe do suda, da ih rešava dogovorom, kaže naš sagovornik. Razume se da u dogovaranju nastupa sa pozicija mnogo jače strane, pojašnjava Šabić.

Vladisavljev je stava da tu negde dolazimo do suštine te da saradnja sa Kinom i kineskim kompanijama apsolutno ne mora da bude loša. Prema njegovim rečima, ona će biti onakva kakvom je mi definišemo, odnosno do zaobilaženja naših zakona, standarda, praksi, zaobilaženja odgovornosti, nedostatka transparentnosti će dolaziti u slučajevima kada naši donosioci odluka odluče da će se to desiti.

ZATVARANJE KRUGA

U ovom trenutku, mi imamo projekte koji su finansirani od sredstava Evropske unije, a na kojima su angažovani kineski izvođači, na primer brza saobraćajnica od Požarevca do Golupca ili deo pruge od Beograda do Niša. Ti procesi ukazuju na to da čak i kada imate tenderske procedure, kineske kompanije mogu biti deo projekta, ali tada posluju pod drugim uslovima. Iako se ne može zanemariti odgovornost kineskih partnera koji jesu de jure bili glavni izvođači, mora se uzeti u obzir i to ko su bili podizvođači, kako su oni birani, da li su bili dovoljno kompetentni, i na samom kraju – ko je sve to i zbog čega dozvolio. Kad se zatvori krug, vraćamo se na pitanje uloge naših vlasti, naših donosilaca odluka, nadzornih i drugih organa, jer će saradnja sa bilo kojim stranim partnerom, bila to Kina, Azerbejdžan, EU ili neko četvrti biti štetna ili korisna za Srbiju onoliko koliko mi to dozvolimo.

Ovakav tretman prema inostranim kompanijama koje rade na teritoriji Srbije zaista bi mogao da se sprovede, odnosno da taj tretman bude ujednačen prema svim investitorima, nezavisno odakle dolaze. Šabić upozorava da sa aktuelnim vlastima ipak ne možemo očekivati da će doći do promene u postupanja u slučaju kada se nesreća već desila, jer ni ne postoje naznake od trenutnih vlasti da su akcije u tom smeru i preduzete godinu dana posle nesreće. Kako kaže, ni pre nismo mogli biti zadovoljni transparentnošću u radu vlasti, ali sad je stanje gore nego ikada. To stanje je u direktnoj korelaciji sa korupcijom, doslovno dramatičnih razmera, sa kojom se kao društvo suočavamo i mora se menjati, stava je Šabić.

Prema njegovom mišljenju, neophodno je da žestokim pritiskom građani obezbede ostvarivanje prava javnosti i reafirmišu princip upisan u Zakon o slobodnom pristupu informacijama, da „pravo na pristup podacima koji su u posedu vlasti, može biti ograničeno samo izuzetno ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na Ustavu i zakonu“.

Srbija nije kolonija, kaže Šabić, i neprihvatljivo je da vlast sa subjektima iz inostranstva ugovara odredbe komercijalnih ugovora kojima se predviđa da su sve informacije o pravnim poslovima na koje se odnose poverljive i da ih naša javnost ne može dobiti bez dozvole stranog partnera i da tako dezavuiše odredbe našeg Ustava i zakona.

Odredbama komercijalnih ugovora ne mogu se dezavuisati odredbe javno-pravnog poretka, objašnjava advokat.

„U ovom trenutku pitanje – šta Srbija može da uradi – irelevantno je. Jer Srbija, odnosno njena aktuelna vlast koja je u međunarodnim relacijama predstavlja, očigledno ne želi baš ništa da uradi. A za odgovor na pitanje o eventualnoj mogućnosti da se državni interes štiti nekad kasnije trebalo bi imati potpun uvid u sadržinu ugovora. Ali generalno u tom pogledu sam skeptičan, verujem da se kineska strana maksimalno potrudila da zaštiti svoje interese, a ne verujem da su joj sa tim u vezi, sa naše strane, pravljeni bilo kakvi problemi, naprotiv“, kaže Šabić za Novu ekonomiju.