Privrednik mora da bude društveno odgovoran

Utakmica u Manili na kojoj su naši košarkaši osvojili srebro u MOA areni (Mall of Asia) igrala se na istom parketu danskog proizvođača Junckers koji distribuira domaća firma Musculus iz Beograda i postavlja ga u sportskim salama u Srbiji.

„Počeli smo davne 1988. godine, kao prva privatna teretana u Beogradu. Vrlo brzo počeli smo da se bavimo prodajom sprava za fitnes i mnoge proizvode koji su potrebni za sport prvi smo promovisali na ovim prostorima”, kaže Mateja Matejić, direktor tog preduzeća koje ima dvadesetak zaposlenih i godišnji promet od oko tri miliona evra. U sportskim halama rade od 2002. godine i tada su opremali svega nekoliko objekata godišnje, a danas su prisutni na teritoriji bivše Jugoslavije.

Kako vi gledate utakmice, sigurno drugačije od ostalih gledalaca, koliko posmatrate tehničke detalje i opremu?

Gledao sam košarkašku utakmicu Srbija i Nemačka i nervirao sam se od početka. Zaista mi je teško pao poraz naših momaka, ali to je sport i neizvesnost. Što se tiče turnira, sve je poznato, nema prostora za neke probleme i iznenadne situacije. Kada gledam prenose, uvek pogledam koji parket je postavljen i razmišljam koji je to proizvođač, isto važi za svu sportsku opremu.

Radili ste na opremanju hale Pionir, Beogradske arene, hale Čair – Niš, SC Šumice. Kakav je kvalitet tog parketa koji postavljate u salama i koji su standardi potrebni da se ispune?

Izuzetno smo ponosni na sve poslove koje smo radili u Srbiji. Mi nismo građevinska firma, koja učestvuje u gradnji i rekonstrukciji. Naš glavni posao je postavljanje parketa i opreme. Parket koji postavljamo je zvanični parket svih FIBA događaja – Evropsko prvenstvo, Svetsko prvenstvo, Olimpijske igre kao kruna sporta, Fajnal for Evrolige. Polovina klubova iz Evrolige koristi takav parket. U pitanju je parket koji proizvodi firma iz Danske Junckers, čiji smo mi distributeri. Naša firma je prva postavila FIBA sertifikovani parket u Srbiji, pre dvadesetak godina, početkom 2000. godine. Do tada se sve radilo na poverenje u smislu kvaliteta parketa. Sertifikat ipak pruža garanciju, kako za investitora, ali najvažnije za decu i sportiste koji taj parket koriste. Isto važi i za opremu. Uskoro počinju radovi na dvorani SPENS u Novom Sadu i radujemo se tom projektu. Većina objekata na kojima radimo je u javnom vlasništvu, ali postoje i privatni investitori koji ulažu u nove objekte.

Osim u Beogradu, koliko često radite na opremanju sportskih hala u manjim sredinama?

Isti su radovi i pristup poslu, bilo u velikom gradu ili u seoskoj školi. Ono što je nama najteže u ovom poslu, pre svega su problemi sa kojima se srećemo na terenu, ali kolege koje rade na instalaciji opreme imaju ogromno iskustvo. Projekti koje najviše volim zapravo su u manjim sredinama, zato što lično verujem da sva deca i svi sportisti zaslužuju najbolje uslove. Takođe, čini mi se da manja mesta mnogo više cene sportske investicije. Postoje brojni sertifikati za sportove koji se igraju u dvoranama. U Srbiji i regionu najviše se vrednuje FIBA sertifikat.

Po čemu se razlikuje kvalitet tog parketa u odnosu na neki drugi i gde nabavljate svu opremu za fiskulturne sale i opremu za gimnastiku?

Parket proizvodi firma iz Danske, iz obnovljivih šuma. Uopšteno, to su šume koje se posle sečenja obnavljaju, vodi se računa o novim sadnicama, i brine se o ekologiji. Imaju EPD sertifikat, ali to na domaćem tržištu, nažalost, nikad nije traženo. Obnovljive šume imaju sertifikate FSC kao i PEFC. Oko dve trećine drveća koje Junckers koristi dobija se iz šuma Danske, Poljske, Švedske i Nemačke. U zavisnosti koja je oprema, nabavljamo je u različitim zemljama Evropske unije. Od početka poslovanja držimo se toga da se obezbedi najkvalitetnija oprema u oblasti sporta za koji je namenjena. To ima svoju cenu, ali postoji i razumevanje za to, ipak smo sportska nacija.

Imate li konkurenciju na domaćem tržištu, koliko ima firmi koje se bave ovim poslom u Srbiji?

Ima nas mnogo, s obzirom na to da je malo tržište. Na prostoru bivše Jugoslavije postoji desetak firmi koje se bave celokupnim opremanjem, ali daleko više ima firmi koje rade parcijalne poslove. Ovaj posao deluje jednostavno, ali je potrebno veliko iskustvo u poznavanju raznih vrsta sportova, potreba sportista, amatera, kao i sportskih hala, montaže. Zaista je kompleksno ako se profesionalno radi posao. Radimo na prostoru bivše Jugoslavije i upravo smo završili jedan projekat za Igokeu iz Laktaša, jedinstven na našim prostorima, možda i u Evropi.

Kakva je regulativa u toj oblasti, koliko je uređeno i ima li nešto što bi trebalo promeniti?

Na regulativi je dosta urađeno, poseban pomak desio se pre dvadesetak godina, porasla je svest o sertifikatima, pravilima. U tom pogledu, moram da kažem da smo, uz sve mane koje imamo u Srbiji, profesionalniji u ovom poslu od nekih drugih bivših država Jugoslavije. U ovom poslu važna je bezbednost korisnika, sigurnost investitora, koji mogu da računaju na pouzdanog partnera u slučaju nekih poteškoća. Naša firma je dosta radila sa javnim upravama u smislu edukacije. Postavili smo prvi FIBA sertifikovan parket, renovirali ograde na hipodromu u Beogradu, stare ograde su bile velika opasnost po jahače i konje. Veoma dugo smo radili na svesti o inkluzivnim igralištima, dosta smo pisama i predloga poslali gradonačelnicima, ministarstvima. Mi zaista živimo za sport i mislim da privrednik mora da se bori za bolje uslove u svom poslu, da ukazuje na bolja rešenja, nove poglede, kako institucijama tako i građanstvu. To je društvena odgovornost, nije to borba sa vetrenjačama, iako tako izgleda jer rezultat dobijemo tek godinama kasnije. Ne mislim na materijalni boljitak, već na napredak u društvu. Sport pripada svima bez obzira na uzrast, pol ili neku vrstu invaliditeta – bitna je inkluzija.

Počela je školska godina, radite i opremu za fizičko vaspitanje. U kakvim uslovima đaci vežbaju? U kakvom su stanju sale za fizičko širom Srbije, koliko ih ima koje bi trebalo rekonstruisati?

Ne vodim tačnu evidenciju, ali u pitanju je veliki broj. Ako pričamo o stanju, zaista je bolje nego ranije. Sa druge strane, ako upoređujemo naše škole sa školama u Hrvatskoj ili Sloveniji, ogromna je razlika u iznosu novca koji se ulaže u ove dve zemlje u odnosu na Srbiju. Ako nam je Evropska unija uzor, zaista bi mnoge škole trebalo rekonstruisati. U Beogradu su školske sale mnogo manje nego u ostalim mestima u Srbiji. Tako je bilo u Zagrebu, pa su mnoge škole rušene i pravljene su nove, a za to treba imati sredstava i u tome su im značajno pomogli EU fondovi. Kad govorimo o vežbanju, sve zavisi od nastavnika fizičkog. Postoje nastavnici koji drže do sporta, a tako bi trebalo svi da se ponašaju, da prepoznaju sklonosti deteta i usmere ga na pravi sport, kako zbog fizičkih tako zbog psiholoških osobina. U školskim salama postavljamo sve od opreme koja je potrebna, čuveni kozlić, karike, razboj, merdevine, ripstole, strunjače, koševe, set za odbojku, a na nekim mestima i tribine, semafore, pregradne zavese, plafonske koševe.

U medijima čitamo da su neke sale za fizičko u školama u Srbiji bile neupotrebljive i da učenici dok vežbaju udišu miris vlage u salama. U kakvom su stanju sale za fizičko kad počne rekonstrukcija?

Većina sala koje su se renovirale bile su u veoma lošem stanju. Ali taj deo posla rade firme koje se bave građevinom, mi obezbeđujemo, pre svega, da se đaci ne povrede od opreme. Cilj nam je da oprema koju postavimo traje 20 godina i po tome se razlikujemo od drugih. Škola u manjem mestu se renovira nakon dvadesetak godina i to je realnost. Mi želimo da to traje, da i sledeća generacija koristi tu opremu i da ljudi zavole sport, rekreaciju, druženje. Cilj je da igra ili utakmica bude lepa uspomena, na lepom mestu.

Prema poslednjem strateškom istraživanju o stanju školskog sporta u Srbiji, koje je objavljeno na sajtu Ministarstva sporta i omladine, od ukupno 1.533 škola samo 12 imaju bazen. Ko proverava kako su opremljeni bazeni i koliko se o tome vodi računa?

Za bazene ne pitajte. Razumljivo je što ih ima malo, velika je investicija imati bazen u našim uslovima. Ko će da snosi troškove grejanja, hlora, održavanja – škola, opština ili Ministarstvo? Sledeće pitanje je investicija, pošto je bazen skup i onda se krene u taj posao, po logici samo da se napravi, pa se tokom izgradnje obično pravi „manji” za vaterpolo i onda plivači ostaju uskraćeni za olimpijski bazen. Postoje pravilnici koji se poštuju, ali se često kupuje oprema koja je jeftinija i kraćeg veka trajanja. A ta oprema se ne nabavlja često i tako dobijamo lošije uslove za vežbanje. Takođe, na nekim mestima je održavanje katastrofalno, daleko od domaćinskog. Šta smo viđali po salama, to je svet za sebe.

Pošto se bavite i opremanjem dečjih igrališta, kako ocenjujete ulaganja u njih i odakle je oprema za parkiće koju postavljate?

I tu postoji pomak, država počinje da reaguje, što je prava stvar. Međutim, ko ima malu decu vidi da to sporo ide. Kad je koleginica iz Danske bila u Srbiji plakala je kad je videla naše lokalne parkiće, raketu koja je zarđala, sklepanu klackalicu, ljuljaške bez sedišta, pesak koji koriste kučići, prepuna kanta, polomljena klupa. To je realnost. Dečije igralište treba da okupi decu, da klupice za roditelje budu tu, da roditelji mogu da uzmu neki sok, popiju kafu dok čuvaju decu. Na tržištu Srbije, postoje lokalni proizvođači, što je veoma dobro. Mi smo zastupnici danske firme Kompan, koja je čuvena u toj delatnosti i ima Institut koji se bavi decom. Naš najpoznatiji projekat gde smo postavili njihovu opremu je igralište u Beogradu na vodi. Postoje opštine koje razumeju značaj kvalitetnijih sprava koje traju više od 20 godina.