Prva dama u pantalonama i na biciklu – Beta Vukanović

Iz Minhena, preko Pariza u Beograd, pred kraj 19. veka, prispela je Bavarka Beta Vukanović. Sa njenim dolaskom u prestonicu, koja je tada još odisala orijentom, stigao je dah novine. Otvorila je školu crtanja, uvela impresionizam u našu palanku, povela svoje đake u plener. Više ništa nije bilo kao pre. Žar kojim je odisala održao ju je kroz sve promene i ratove, slikala je i plenila talentom, iskustvom i hrabrošću do poslednjih dana, a živela je čitav vek.

Babet Bahmajer rođena je u Bambergu 18. aprila 1872. godine. Nakon osnovne pa Više ženske škole, upisala je veoma poznatu slikarsku školu Antona Ažbea u Minhenu. Ova će joj škola obeležiti život na više planova. Prvo, veoma je uticala na njen slikarski stil, ona je zadržala nauke iz tog umetničkog ateljea i širirla ih kroz svoj pedagoški rad.

Drugi način na koji su godine provedene kod Ažbea promenile život mlade Babet, bilo je poznanstvo sa Ristom Vukanovićem, takođe polaznikom škole, takođe odličnim slikarem. Ljubav prema „dugačkom Hercegovcu“ dovela je do braka ali i do selidbe, Beta se nastanjuje u Beogradu. Jedan deo života i rada Nemice koja nam je otvorila put u impresionizam bio je usko vezan za supruga Ristu. Njihovo zajedništvo bračno i profesionalno primer je plodne i tople sinergije.

Prvu izložbu koju su u Sali stare Narodne skupštine 1898. organizovali Rista i Beta, na kojoj je učestvovao i Simeon Roksandić, na koju je došao i sam kralj Aleksandar Obrenović da uveliča događaj, osvetljavale su petrolejske lampe. U našu prestonicu tek je bila uvedena električna struja. Ipak, kralj Aleksandar nije mnogo mario za umetnost pa je tek njegov otac kralj Milan Obrenović više pažnje posvetio mladom slikarskom paru i njihovom stvaralaštvu. Kralj je kupio Ristinu sliku „Dahije“ i od tog novca bračni par mladih slikara kupio je zemljište za kuću u Kapetan Mišinoj 13. Kuću u koju su se useli i u kojoj su proveli najlepše zajedničke godine projektovao je Milan Kapetanović.

Par Vukanović nije imao ambiciju da se u Srbiji ostvari samo u slikarstvu. Oni su kada je umro Kiril Kutlik otkupili njegovu slikarsku školu i tako započeli svoj pedagoški rad, jednako važan ako ne i važniji od onog umetničkog.

Izlazak u prirodu, slobodniji crtež, svetlija paleta, sve to je došlo zajedno sa Nemicom školovanom u Minhenu.

Domen Betinog rada bili su pejzaž, akt, mrtva priroda, karikatura (začetnica je karikature u Srbiji). Preko 500 humorističnih portreta srpskih umetnika i političara zabeležila je svojim perom. Takođe, Beta se bavila ilustracijom, grafikom i dizajnom. Dizajnirala je i novčanicu koja, istina, nije dugo bila u upotrebi. Volela je i žanr slikarstvo, prikaz običnih scena iz života. Jedna od poznatijih slika upravo ovog stila jeste „Letnji dan“. Dve žene u prijatnom hladu, dok oko njih sunce žari, piju čaj. Paleta je svetla, impresionistički uticaj je jasan, svetlost je jedan od junaka dela, a tu su i mir i tišina leta. Mlade žene su prikazane u trenutku odmora, obema je lice skriveno, a figure se jasno izdvajaju iz ambijenta, posebno figura žene koja sipa čaj i koja kao stub učvršćuje prizor, daje mu snagu i seče letnje rano popodne slikano sa puno topline i nežnosti.

Ulje, akvarel, pastel, grafika, crtež, sve je tehnike probala Beta.

U svom domu u Kapetan Mišinoj 13 gde je bila i škola, Vukanovići su održavali maskembale, tu je upriličen prvi umetnički bal 1903. Sa njima su živeli mačka, jež, jedna čavka. To su bili kućni ljubimci jednako kao i modeli za slikanje. U samoj školi koju su Rista i Beta nasledili od Slovenca Kirila Kutlika bile su podeljene prostorije/ateljei, takoreći, razni su motivi imali svoj kutak. Tako je postojao deo za mrtvu prirodu, deo za slkanje po modelu, i terasa za slikanje u pleneru. Beta je mahom vodila žensku sekciju, a Rista je vodio muške polaznike škole.

Budući da je volela rad u prirodi, slikarka je svoje učenike vodila na Kalemegdan ili u Topčider u prirodu da na otvorenom stvaraju svoja dela.

Zidove kuće u Kapetan Mišinoj je oslikala Beta. Obukla je pantalone, popela se na skelu i naslikala mural na fasadi: tri devojke koje su predstavljale umetnost, tri muze kako ih je videla Beta. Nažalost, mural je ostao zabeležen samo ona razglednici, bio je uništen u bombardovanju. Te pantalone kao deo radnog odela bile su prvi put viđene pantalone na ženi u našoj sredini. Nemica je postala poznata po tome što je bila prva žena koja je Beogradom provozala bicikl, prva dama koja je suknju kao uniformu patrijarhalnog društva zamenila pantalonama kao i prva koja je odigrala valcer sa kraljem na Topčideru.

Betin rad nije bio prepoznat samo u njenoj novoj domovini, izlagala je po Evropi, a godine 1900. dobila je nagradu za sliku „Slava“ na Svetskoj izložbi u Parizu. Nažalost, ova je slika ostala samo u kopijama, dok je original izgubljen.

Uz slikarski i pedagoški, društveni rad je takođe bio deo Betinog angažovanja. Bila je (1904) jedan od osnivača umetničke grupe „Lada“ i njen doživotni predsednik. Ona je bila i jedan od osnivača ULUSa, a posle smrti supruga osnovala je i Fond Riste i Bete Vukanović kojim je želela da pomaže mladim slikarima.

Iako joj je Nemačka bila zemlja u kojoj je rođena, Srbija joj je bila domovina. Zato je tokom rata, kao i Nadežda Petrović, pomagala u bolnicama i lečila obolele od tifusa. Još 1912. tokom Prvog balkanskog rata ona je otpočela svoju bolničarsku karijeru. Tokom Prvog svetskog rata, oboleo je i Rista te je i njega uz ostale bolesne lečila. U tim ratnim godinama, Vukanovići odlaze u Francusku sa namerom da po završetku Velikog rata ponovo dođu u Beograd. Ipak, 1918. umire Rista Vukanović i Beta se u grad koji je zavolela vraća sama. Zatiče opustošenu kuću i zato se nastanjuje u Domu učenica. Kasnije je dobila atelje u Kolarčevoj zadužbini.

Njenim dolaskom počinje raskid sa starom konzervativnom školom slikarstva, sa istoricizmom i akademizmom. Ona je uvela moderan pristup kako u slikanju tako i u pedagoškom radu. U Beograd ona je donela impresionizam i plenerizam. Jedan od predmeta u školi Vukanovića bio je i akt. Pre tog trenutka, škola Kutlikova davala je mogućnost polaznicima telo da slikaju samo prema gipsanim figurama.

Svoje radove, crteže, pastele, grafike… ukupno  247 dela, Nemica koja je u Beograd unela svežinu Evrope, ostavila je testamentom Muzeju grada Beograda. Bila je dobitnica Ordena Svetog Save II reda i Medalje za usluge Crvenom krstu Srbije, koju je zaslužila brigom o srpskim vojnicima tokom ratova. Muzej je ova odlikovanja otkupio nakon njene smrti.

Nagradu za životno delo Beta Vukanović dobila je godinu dana pred smrt 1971. Preminula je 31. oktobra 1972. godine. Počiva na Novom groblju.