Prvi prikaz žene sa pištoljem nagotovs

U vremenu kad je patrijarhalni svet bio u punom zamahu, Katarina je osvojila one prostore koji su ženama bili nedostižni. Snaga njenog emancipatorskog karaktera nije prihvatala položaj ženi namenjen. Bila je prva školovana slikarka, prva članica Srpskog učenog društva, slikarka koja je dala prvi prikaz žene sa pištoljem nagotovs. Živela je i radila na razmeđi stilova i epoha. Izdvajala se po vrsnim portretima i mrtvim prirodama u bidermajer stilu, ali i po nacionalnim, istorijskim temama koje je negovao romantizam. Bila je srpska slikarka iako je živela van Srbije.

Katarina Ivanović rođena je 15. aprila 1811. godine u Vesprimu, u tadašnjem Austrijskom carstvu. Otac Lazar, inače trgovac, i majka Marija pripadali su građanskom sloju i kada je njihova ćerka pokazala veliko interesovanje za umetnost, roditelji su je podržali. Istina, ne sasvim rado. Naime, i pored njihovog obrazovanja i želje da Katarinu školuju prema njenom opredeljenju, oni su imali otpor. Žena je u umetnosti tog vremena bilo jako malo, te to nije bilo adekvatno zanimanje za devojke. Takođe, bilo je moguće edukovati se u veštini slikanja samo po privatnim ateljeima.

Još dok je Katarina bila mala, porodica Ivanović preselila se u Stoni Beograd (Sekešfehervar), drevnu mađarsku kraljevsku prestonicu. Devojčica je tamo provela detinjstvo i ranu mladost. Ovom se gradu vratila i pred smiraj života. U Stonom Beogradu Katarina je započela učenje slikarstva. Nastavlja umetničko usavršavanje u Pešti, a zatim i u Beču. Značajnu finansijsku pomoć u prvim godinama učenja, imala je od donatora, trgovca Đorđa Stankovića. Nažalost, pred odlazak u Beč, umetnički centar Habzburške monarhije, umiru joj roditelji, oboje u veoma kratkom vremenskom razmaku.

U Beču je prve dve godine provela u siromaštvu. Međutim, zahvaljujući dobrim ljudima, svom talentu i blagoj naravi, njen se materijalni status menja, što joj dozvoljava i upis na Likovnu akademiju. Velika dobrotvorka i mecena, žena koja je pomagala Katarini, bila je grofica Čaki.

U vreme kad je Katarina studirala, žene nisu bile u prilici da se usavršavaju kao njihove kolege. Njima je, ipak, bilo omogućeno da na Akademiji izlažu svoje radove. Tako je naša slikarka 1837. godine izložila svoj autoportret i od prvog trenutka privukla pažnju publike i znalaca.

Katarina Ivanović bila je prva od srpskih umetnika koji su izlagali na svetskim izložbama.

Uopšte, akademsko slikarstvo koje je bilo dominantan način slikanja tog vremena, imalo je posebno poštovanje prema portretima te je bilo logično da polaznici Akademije veliku pažnju posvete njima. Uz ovaj žanr, bile su veoma cenjene i istorijske kompozicije. Katarina slika i izlaže. Već naredne godine, izložila je uz dva portreta i mrtvu prirodu. Jedan od portreta izabran je za prikaz izložbe u stručnoj štampi.

Vladajuća umetnička elita imala je visoko mišljenje o umetnosti renesanse i holandskom slikarstvu XVII veka, te je uz školovanje na Akademiji bilo uputno upoznavati se sa tom umetnošću i po muzejima. Zato Katarina putuje Evropom. Odlazi u Pariz, Holandiju, Italiju. Dve godine provodi u Minhenu koji je postao važan umetnički centar.

Još dok je boravila u Beču i Pešti, naša je slikarka ušla u krug oko Vuka Karadžića i drugih predstavnika srpske inteligencije. Pred 1848. godinu, godinu kada je započela velika revolucija za nacionalno oslobađanje, Katarina je učestvovala u radu grupe intelektualaca i umetnika koji su kreirali srpsku nacionalnu kulturu. Ujedno, i sama se slikarka gradila, jačajući svoj nacionalni i umetnički identitet.

U prepoznavanju Katarine Ivanović kao nacionalne umetnice mnogo je učinio portret izložen na bečkoj Akademiji. Taj je njen rad litografisan i pojavio se na naslovnoj strani Serbskog narodnog lista, gde se u tekstu Teodora Pavlovića ističe koliki je uspeh portret postigao. Takođe, predstavljena je i pesma o mladoj slikarki koju je potpisao Sima Milutinović Sarajlija, očigledno očaran Katarinom.
Godine 1846. sada već gotova i afirmisana slikarka zatražila je od habzburških vlasti dozvolu da ode u Beograd. U ovom gradu u kom se nije dugo zadržala, svojom četkicom ovekovečila je likove mnogih znamenitih ljudi toga doba. Naslikala je portret kneginje Perside Karađorđević, Stevana Knićanina, Danila Danića.

Profesionalno, u Kneževini Srbiji slikarka nije mogla da se ostvari u punom kapacitetu. Tadašnja srpska elita volela je portrete, ali Katarina je želela više, htela je da nastavi sa istorijskim kompozicijama, budući da se u ovom žanru oprobala još krajem tridesetih godina XIX veka.

Pored portreta, istorijskih kompozicija i mrtvih priroda, Katarinin je opus bogat autoportretima, slikala ih je od rane mladosti do poznih godina. A njen „Autoportret u ateljeu“ jedan je od najsloženijih u srpskom slikarstvu 19. veka.

Iz prestonice Kneževine Srbije, ona odlazi u Zagreb. Međutim, ni tamo ne ostaje dugo. Vraća se u Stoni Beograd s obzirom na to da nije uspela svoj trajni dom da nađe na drugom mestu. Tu nastavlja da slika i učestvuje u kulturnom životu Ugarske.

Godina 1867. važna je bila za Ugarsku, ali i za Katarinu Ivanović. Te je godine nastupila na Svetskoj izložbi u Parizu izlažući svoj rad. U katalogu je bila među odabranih osmoro umetnika kojima je Ugarska predstavila sebe.

Takođe, učestvovala je i na Svetskoj izložbi u Beču 1873. godine kada se predstavila mrtvom prirodom „Korpa sa grožđem“.

Iako je svoje radove izlagala pod zastavom Ugarske, naša slikarka je bila aktivna i unutar jake srpske zajednice u Stonom Beogradu. Poznat je njen portret prote Teodora Odžića, ali i ikone za kapelu Katarine Dogali, dobrotvorke koja je na mesnom groblju podigla crkvu i čiji je portret takođe naslikala Katarina. Međutim, nakon konačnog povratka u Stoni Beograd, ona je više pripadala ugarskoj umetničkoj sceni.

Osoba koja će biti najznačajnija za pripadnost ove umetnice istoriji srpskog slikarstva bio je Nikola Krstić. On je Katarinu upoznao 1872. godine i sa njom više puta razgovarao. U tim razgovorima je od nje saznao da se brine za sudbinu svojih slika. Ona je tada bila pregazila šezdesetu godinu, živela je sa jednom rođakom i, kako je Nikola procenio, bila je materijalno sasvim dobrostojeća. Nikola je pitao da svoje radove ostavi Narodnom muzeju u Beogradu, a ona je postavila uslove. Jedan od njih je bio da ima svoju posebnu prostoriju gde bi bila izložena platna, a drugi je bio da se ramovi na slikama menjaju i popravljaju kad se za to ukaže potreba. Za brigu o slikama, Katarina je ostavila svotu od 1.000 forinti.

Tadašnji Narodni muzej postojao je u okviru Srpskog učenog društva i Krstić je sa članovima buduće Srpske akademije nauka uspeo da napravi dogovor. Tako su dela Katarine Ivanović stigla u Srbiju i postala deo kolekcije Narodnog muzeja. To je bila osnova za novu recepciju umetničkog opusa naše slikarke. Ona je primljena u Srpsko učeno društvo i postala prva žena član ove institucije. Te dve važne činjenice koje se nalaze u njenoj biografiji: bila je prva školovana slikarka i prva članica SANU, temelj su na kome se gradi značaj Katarinin u jačanju emancipatorskog kapaciteta tadašnjih žena zarobljenih u patrijarhalni koncept. Tome bismo mogli dodati i treći – nikad se nije udavala, a odnos sa Simom Milutinovićem Sarajlijom, obostrano ispunjen naklonošću, ostaje kao nedovršena ljubavna priča između lepe mlade žene i značajno starijeg muškarca velikog integriteta.

Poznata kompozicija „Osvajanje Beograda 1806“, koju je Katarina naslikala 1845. godine, predstavlja napad ustanika na Vidin kapiju. Pored poznatih likova, kao što je Vasa Čarapić, nalazi se i jedna žena koja je usmerila pištolj na neprijatelja. To je verovatno prvi prikaz žene-borkinje u srpskom slikarstvu.

Katarina Ivanović preminula je u Stonom Beogradu 1882. godine, kako kažu vesti iz tog doba, „od starosti“. Godine 1967. njeni su posmrtni ostaci preneseni u Beograd i sahranjeni na Novom groblju u Aleji narodnih heroja.
Iako Narodni muzej čuva skoro sve slike koje je ova jedinstvena umetnica uradila, istraživanje njenog rada još uvek nije blizu kraja. Razlog je i to što mnogim slikama nedostaju izvorni nazivi i godine nastanka.