Psihoterapeuti – Daleko im lepa kuća

Imati psihoterapeuta danas je ne samo „in“, već neretko i nasušno potrebno. Sve to što nam se ubrzano događa, a i ono što nas odvajkada muči, stvara smutnju u osećanjima i razmišljanju, pa ponekad ne znate gde bijete, a da toga niste ni svesni. Uporišta zdravog razuma i korigovanja ponašanja – porodica, prijatelji, ekipa na poslu.. i sami su otišli do sto đavola, gonjeni sličnim pritiscima. Na leđa su nam se navalile kojekakve hijerarhije i strahovi raznih vrsta. Nova normalnost postali su bahatost, samoreklamerstvo, površnost, alavost.., pa kako onda biti „normalan“, a ostati čitav? 

Moji su jadi vazda bili isključivo ljubavni, i zbog njih sam se i obraćala stručnima za psihu, premda za njih važi da ni sami listom nisu u vinkli. Nakon bezbrojnih seansi sa čitavim nizom terapeuta, potonje mogu da potvrdim u najvećoj mogućoj meri, meri iskustva. Istina, svi su mi donekle i pomogli da svoje „ja“ ojačam i/ili naučim kako da se sa njim nosim, ali, čim bih ovo postigla sledio bi zaključak – daleko im lepa kuća. Međutim, katkad bi taj proces umeo da potraje i po par godina, kao sa mojim poslednjim psihićem.

Taj vremešni gospodin, starog kova, dopao mi je odmah nakon jednog bolnog raskida i stvarno me je izvukao iz depre, kako toj boljki intimizirano tepamo u žargonu. Prve sam mesece našeg frekventnog viđanja preplakala, samosažaljevajući se i nemilosrdno rabeći kontingente papirnih ubrusa, stavljenih „na izvol’te“ psihološki poljuljanoj klijenteli. Nalik meni. 

Bio je pun razumevanja za moje „teško detinjstvo“, još teže sazrevanje i nerazrešene konflikte sa bližnjima, a znao je i da primeti da sam zauzvrat dobila neverovatnu moć regeneracije, kao i „talenat“. Poslednju reč je izgovarao nekako pompezno, a da nikad nije precizirao na šta tačno misli, pa sam se dvoumila između vajarstva i novinarstva, jedinih iz široke lepeze mojih delatnosti koje potražuju i izvestan dar, osim konstantnog rada.

Podučio me je i da postavljam granice, a ne da me jaše ko kad i kako stigne. Stavljao se na moju stranu kad bih prepričavala nemile događaje, i tek ponekad blago korio zbog kakve impulsivne reakcije. Hvalio je moj napredak koji sam i sama osećala. Ali…

Imao je i jednu falinku, koju bih sad nazvala potrebom za ogovaranjem uz ispoljavanje cinizma: imitirajući pojedine zajedničke znance, nije osuđivao njihove postupke, već osobe kao takve. U usta je uzimao i selebritije, pa je jednu sesiju posvetio Marini Abramović, pljujući je kao „ispraznu folirantkinju“ i tome slično. Isprva sam uživala u tim njegovim glumačkim izletima, i sama sklona tračevima, kao i drami. Potom mi je taj njegov običaj postao odbojan i razočaravajući. 

Zašto? Pa poznato je i u nauci da se često dešava da klijent svog sajkoa doživljava kao više biće, pa ga neprekidno citira i poziva se na njegovo stručno mišljenje. Kad očaranost prođe, ispliva suština, daleko manje lepa. U našem slučaju, bila je sve dosadnija, bez šanse da me nadalje stimuliše. Tako sam čekala zgodan momenat da se sa njim (civilizovano) oprostim. I, on sam od sebe dođe.

Bilo je to nakon moje doktorske izložbe na koju sam ga pozvala, a onda mu tražila da je prokomentariše, u okviru seanse. 

„Od takvog nivoa prezentacije valjda se očekuje najviši stepen veštine koju vi niste pokazali ni u jednom radu. Sve što ste izložili odisalo je cakama, i nigde nisam video dublju emociju. I sami nazivi skulptura bili su patetični i pretenciozni. Nigde završena misao…“, opleo je, kao da je profesionalni kritičar bez milosti, a ja neka zvezda koju treba uništiti. Ma kao da sam Marina, u najmanju ruku.

Svašta je on tu još izrekao, u trajanju od bar desetak minuta, ali je moj izmučeni mozak rešio da zaboravi sve resto. Zatečena, odgovorila sam mu samo da sam „dala sve od sebe“, a tek posle me je obuzela ljutnja. Ne dečija – nemoćna, već ona puna pravednog gneva, koji na kraju donosi mir pobednika. I automatski prekid seansi.

Još jedan primer zaslužuje punu pažnju javnosti. Naime, opet se radilo o krizi u (istoj) vezi, odnosno – mom hroničnom manjku samopouzdanja. Ona, psihoterapeutkinja, bila je desetak godina mlađa od mene, ali u vrlo sličnom fazonu, bar što se tiče nekih spornih navika (da se odvali od života i da bira mangupe za frajere). Ali, znala je znanje: dala mi je alatku za razrešenje problema, doduše kratkoročnu, kako se u nastavku ispostavilo.

Taj recept ipak prenosim svima, budući da je akutno vrlo efikasan. Prvo sporan događaj treba pisano prepričati, krajnje taksativno, a zatim opisati koje su misli i emocije sve to pratile, a onda i šta je sve prethodilo datom incidentu. Primenjujući navedeno prilično redovno, ubrzo sam shvatila da me onaj moj bezočno pravi ludom, za sve svoje greške kriveći mene. Ali i dalje nisam imala snage da ga otkačim, zbog čega sam kod nje i došla, između ostalog.

Paralelno se između nas razvilo prijateljstvo, pa smo dvaput išle zajedno na more, organizovale dve izložbe sa temom pročišćenja, gde sam ja svoju ljubomoru, zavist, posesivnost, alapačarenje i slične osobine pretakala u umetničke objekte, dok je ona publici tumačila data patogena stanja. Priredbe su bile ekstremno uspešne, kao i boravak na moru, što nas je dodatno zbližilo, i još više udaljilo od prvobitnog odnosa (rangiranog meni na štetu). Svakodnevno smo se viđale, i to je tako išlo.

Idila, naravno, nije trajala večno. Možda je nju nešto od mog unutrašnjeg bagaža predugo žuljalo, čim je nekim, meni nebitnim povodom – prsla. Bespogovornim glasom, kao da stiže sa nebeskih visina, do tančina mi je sasula da sam nezrela, detinjasta, sebična, nespremna da odložim zadovoljstvo, da nešto s nekim podelim… i još štošta. I danas se pitam da l’ je sve to rekla sa pozicije psihoterapeuta ili prijatelja. Tako smo se i razišle, ja puna bola, a ona puna sebe.

Ponekad bih je i potom cimnula telefonom (nezrelo i detinjasto). Ona bi uvek našla izgovor da izbegne viđanje, pa su se moji pozivi vremenom proredili, ali ne i ljubav. Stoga sam iskoristila priliku pisanja doktorske teze, sa mnoštvom psiholoških aspekata u kontekstu mog vajarskog rada, i pozvala je da je intervjuišem kao ekspertkinju za tu oblast. Prijalo joj je, činilo se, jer smo nagvaždale punih sat vremena, dajdžest prepričavajući sve što nam se u međuvremenu važno desilo. O, kako je uverljivo zvučala kada je rekla: „Preselila sam se u divan stan, svetao, sa ogromnom terasom. Uostalom, videćeš, vrlo uskoro.“

Do te prilike nikad nije došlo, jer se nikad više nije javila. Sad se nekad pitam da l’ da nastavim da je maltretiram pozivima, pa shvatim da ne bih da atakujem na bolesnu ženu. Jer, ako je onaj prethodni imao neki blagi poremećaj ličnosti narcisoidnog tipa, ovo je sigurno težak slučaj bipolarnosti (a možda i nikako da je pusti klimaks). Hm, zanimljivo. A kakva bi se dijagnoza mogla postaviti sledećoj, slučajno ne mojoj psihoterapeutkinji?

Najmljena da olakša pubertetske patnje jednoj meni vrlo bliskoj i dragoj adolescentkinji, konstantno ju je ribala što ne uči (gle senzibilnog li pristupa!). U paralelni tretman uvukla je i njenu majku, oslabljenu životom, pa joj je ona postala glavni klijent. Oca te devojčice, a bivšeg muža ove žene, kao ni njihovog sina (tj. devojčinog brata) nije uzela u svoj stručni obzir, premda je posredi bila drama čitave raspale porodice.

Iz te sužene slike, izrodila se ideja psihoterapeutkinje da će svi problemi biti rešeni ako deca pređu kod oca, a majka kod svog momka. I ona ju je poslušala, ne videći drugog izlaza.

I, šta smo na kraju dobili? Proceniće vreme. Deca, ni luda ni glupa, odbila su da žive u neadekvatnim uslovima očevog domaćinstva. Isteravši svoje, svakom je uzeta u najam po jedna garsonjera, da se sami snalaze (u najluđim godinama). Otac je nastavio da bude kolac i ladolež. Majke mi je žao jer je jedne muke zamenila drugim. Sebe krivim što tu mentolku (psihoterapeutkinju) nisam prijavila. Samo, kome?

Kao vrsta karme, ovo mi se vratilo pri susretu sa sledećim psajhom, opet ženskim. Stroga, kako joj nalaže služba pri crkvenoj humanitarnoj ustanovi, stala je da me čereči praktično sa vrata, a sve vezano za to što volim da cugnem. Dakle, nisu je se dojmili daleko dramatičniji detalji iz mog života, čim je krenula da me napada: „Za vas je jedini spas da na tri i po godine odete u neku od naših zajednica, na odvikavanje.“ Na moje decidirano odbijanje, potkrepljeno tvrdnjom da sam krajnje funkcionalna, i da imam more obaveza, počela je da suklja otrov. 

Šteta što sam negde potisnula sve te epitete, zapamtivši samo „manipulativna“, „klasična zavisnica“, „neiskrena“, „dvolična“.., pa čak i „bulimičarka“, što je zaključila po podatku o mojoj promenljivoj kilaži. Ustala sam i otišla sa jedva prikrivenim izrazom gađenja, koje je ona prema meni ispoljila bez pardona. I sad mi se prevrće stomak kad prođem blizu tog „savetovališta“. 

Bilo je u mom iskustvu i drugih promašaja u izboru psihoterapeuta, ali ne ovako žestokih. Jedna me je, poznata, recimo „tešila“ da ako od svog (onog istog) partnera ne dobijam nežnost, pažnju, brigu, saradništvo.., „bar dobijam seks“, što je dobra ilustracija njenih životnih ciljeva. Druga me je tek načela, otvorila, a onda pobegla nekim isplativijim poslom, što i o njoj dosta otkriva. Treća, sa grupnim pristupom, uživela se u ulogu obožavanog gurua.  Peta, ili ko zna koja po redu idući unatrag, specijalizovana za bračne konsultacije, nasela je na (lažni) šarm mog bivšeg i odavno mrtvog muža, njemu pružajući punu podršku. A mene ostavivši da svenem.

Kad povučem crtu, ipak im svima hvala, iskreno. Jer da nije bilo njih takvih, ni mene ne bi bilo ovakve kakva sam, a bar donekle svesne sebe. Hvala i mom „talentu“ za vajarstvo, jer da nije njega, načisto bih šiznula. Hvala i mojim godinama, sve promućurnijim. Do neba hvala i „Novoj ekonomiji“ jer mi je dala prostora da istresem dušu. Hvala i Planeti što me trpi, jer kakvi god da su gore opisani, ni ja nisam cvećka. Ali, to ste valjda i sami zaključili.