Publika ne oprašta dosadu

Mnogi su krenuli da se bore za gledalište, da skupljaju duše, broje pare od reklama, a najveći profiter je publika. Iskreno se za njenu naklonost bore svim raspoloživim umetničkim sredstvima. A šta je recept za dobru seriju, pitanje je sad?

Ne znam da li se to i drugima dešava, ali ponekada telefoniraš nekome u, misliš, pristojno vreme, a on nervozno zamoli da zovneš kasnije jer gleda seriju. Domaću. Čuj, seriju, kao da mu život od nje zavisi. Ali, ako, poslušaš. I tako jednom i tako drugi put i pitaš se šta se dešava, ko to ljudima zavrte glavu. A ono stvarno, nema šta nema u TV ponudi, zavladala hiperprodukcija.

Dominiraju Kljun, Vreme zla, Nečista krv, Crna svadba, Senke nad Balkanom, Tajna vinove loze, Dinastija, Advokado, Švindleri… mnogi su krenuli da se bore za gledalište, da skupljaju duše, broje pare od reklama, a najveći profiter je publika. Iskreno se za njenu naklonost bore svim raspoloživim umetničkim sredstvima. 

A šta je recept za dobru seriju, pitanje je sad?

„Dobra serija je ona koja pronađe zlatnu sredinu između već poznatog, i potpuno novog i iznenađujućeg. Jedna scenaristička teorija zasniva se na ideji da postoji samo sedam osnovnih zapleta, koji se nalaze u srži svake priče, a sve su već, kako se kaže, ispričane u Bibliji. Na nama je, tako, da ponudimo neki novi pogled na stari problem… I najvažnije, da stvorimo jedinstveni svet serije koji naseljavaju uzbudljivi i slojeviti junaci, koje će publika želeti da prati iz dana u dan“, kaže za NE Ljubica Luković, koja je zajedno sa Matijom Dragovićem pisala scenario za izuzetno gledanu domaću TV seriju Kljun, prikazanu jesenas na Novoj S, u produkciji United media. 

Korona efekat

I Evropa im je početkom oktobra aplaudirala. Osvojili su nagradu publike na prestižnom kanskom međunarodnom festivalu TV serija (Canneseries). Gledaoce su, smatra, zaintrigirali „baš sa tom mešavinom poznatog i novog“, gde su „prepoznatljivi elementi kriminalističkih serija, predstavljeni na srpski način“. „Naši forenzičari nemaju haj-tek opremu i beskonačne budžete, a naši policajci nisu holivudski akcioni heroji, ali su vrlo slikoviti, kao i lokacije na kojima se snimaju serije“, kaže Luković. Pa kako odoleti priči u deset epizoda u kojima inspektorka Kljun biva poslata iz Beograda u Suboticu, kao pojačanje, gde rešava komplikovane slučajeve uz malu pomoć „zastrašujućih snova koji se povremeno i ostvaruju“. Prihvatanjem svog neobičnog dara, Sonja će razotkriti opasnu zaveru koja se krije iza jednog navodnog samoubistva, ali i duboko zakopanu tajnu iz svoje prošlosti.

Sva je prilika da su autori sitkoma prepoznali ukus nacije, pa je za scenaristkinju „lažna dilema“ da li mu treba podilazati ili ga uzdizati. 

„Ne dopadaju mi se podele na nešto što je ’narodsko’ i s druge strane, ‘intelektualno’, kako publika često reaguje. Tako se u jednom momentu na Tviteru vodila besmislena debata o tome ko gleda Tomu, a ko Kljun, u smislu da je Toma neka zabava za široke narodne mase, a Kljun delo za prefinjenu manjinu. Toma je sjajan film, bez obzira na to kojom temom se bavi i koliko gledalaca ga je pogledalo i sigurna sam da bi i Kljun kritikovali da je imao višemilionsku publiku“, kaže naša sagovornica i dodaje da ne želi da piše scenarija za filmove i serije za „intelektualnu elitu“, jer misli da je pravi izazov napraviti nešto kvalitetno i zabavno, što će se dopasti velikom broju ljudi. 

„Publika će vam oprostiti neke nedostatke u priči, ali vam neće oprostiti dosadu“, izričita je Luković. Kaže i da nastavak serijala zavisi od mnogo faktora, te da ga neće komentarisati.